Bogoslovlje

непреостаје друго, него ићи путем Hergenröthera п дијелити y тајнп свећенства њезин тајанствени карэктер, т. ј. благодатну страну од јуридичке, чега древна црква није никзда допуштала, што признаје и сам Hergenrötber, кад каже: »Die alte Kirche verbot auf das strengste die jetzt gebräuchlichen absoluten Ordinationen«. 1 Како je слабима сматрао и сам Hergenrötber све своје споменуте аргументе у корвет »непзгладљивости« благодати свећенства на основу васељенских правила, најбсље свједоче ове његове ријечи : »Auch die anderen ökumenischen Concilien sprechen nicht gegen die Lehre vom unzerstörbaren Character des Ordo«. 2 21. Правило VI васељ. сабора наређује : »Оказаввшеся виновными въ преступлешяхъ, противныхъ правиламъ, и за cie подвергнутые совершенному и всегдашнему извержешю изъ своего чина, и въ состоите мхрянъ (status Isicalis) изгнанные, аще, приходя добровольно въ раскаяше, отвергаютъ грЬхъ, за который лиши лися благодати (bi’ ην τής χάριτος έκπεπτώκασι), и отъ онаго совершенно устраняютъ себя ; да стригутся по образу клира». 3 Ma да римска црква и не признаје правила VI вас. сабора (in. principio non fuit ita!) 4 , эли споменуто правило VI. вас. сабора јасно говори о лишавању благодати свећенства за извјесне преступе чланова клира. И из правила св. Отаца такођер дознајемо, да су се свећенослужитељи за неке преступе низводили у ред мирјана, т. ј. лишавали благодати свећенства. Tpehe правило св. Василија В елико г одређује: »Дхаконъ, по прхятш Дlаконства соблудившш, хотя долженъ изверженъ быти отъ дхаконства, но, по низведеши намЬсто Мlрянъ, да не отлучается отъ прёобщенхя 5 , (εις Ъе τόν τών λαϊκών άποσϋείς τόπον, τής κοινωνίας ούκ ειρχίΐήσεται«) 6 . Дакле, избачеи из дјаконства, низведен у ред миојана-лаика, значи б'йти лишен благодати свећенства. У 8 правилу Никол aј а, цариградског патри-

Mbid. р. 324.

2 iЫ d. р. 339.

3 En. Никодимъ, 1. с. I. стр. 494, 495; Hefei e, 1. с. 1. Ausg. 111. Bd. s. 304.

4 Hefe 1 e, ib. S. 263.

5 En. Никодимъ, 1. с. 11. стр. 377.

6 Мig n е, s. g. t. 32. col. 672.

257

Учење римске цркве о шеизгпадљивом карактеру«

Богословље