Bogoslovlje

римског васељенског сабора (Латеранскп 111, г. 1179.) гласи »рукоположења, извршена јересиарсима Октавијаном и Гвпдоном, a такођер њиховим сљедбенпком Јованом Струменским π онима, који су од њпх рукополо жени, сматрамо непостојећпма (irritas 1 ).« Јоште 15 фебруара 1559 г. папа Павле IV, изјавио je у булп »Cum ex apöstolatus«, да, кад би бпо изабран за папу какав j еретик пли схизматик, он небп пмао нпкакве и сва дјејства, која бп он пзврщио, небп пыала нпкакве силе (omnia et singula per eos quomodolibet dicta, facta, gesta et administrata ac inde secuta viribus careant 2 ). Mn бп могли join впше факата навести из псторије римске цркве, који протпвурјече њезпном учењу о томе, да благодат свећенства пмаде »characterem indelebilem«, алп п реченога нека буде доста. Карактерпстпчно je то, да су та факта, особпто споменута була папе Павла IV, дала повода познатом кардиналу Rausche г-у на Ватиканском сабору пзрећп тврдњу, да у тим (папским) актйма: »папе нијесу тврдо држалп католичке учење о раздаваоцу тајне свећенства, већ показују, да они вјерују, да тајна свећенства зависп од достојанства раздаваоца 3 .« II баш у том псторпјском факту кардинал Ra uscher видно je неодољпву сметњу за прпзнање Ватпканског догмата о непогрјешпвости папе ! Учење римске цркве о непзгладљпвом карактеру тајана: крштења п свећенства имаде неке везе са учењем блаж. Аугустина, које je он развпо у борбп са донатистамп. Познато je да су за врпјемб гоњења римских императора многп хрпшћанп отпали од Христове Цркве, а многп прешли у разна јеретичка друштва. Због тога je поникло у хрпшћанској црквп пптање како треба те отпаднпке и јеретпке прпматп натраг у Христову Цркву, т. j. да ли je потребно поновно крштење пли je довољно само покајање ? Св. Кппрпјан Ка рт are иски, с којпм се слагаху и некојп псточнп еппскопп, као Фирм ил и j а н К е с ар и j с ки, стајао je на тој тачцп гледпщта, да јеретнчко и ехпзматпчко крштење mije ваљано.

1 Нагdu i n i, 1. c. t. VI. par. 11. coi. 1674; Hel'e 1 e, 1. c. Bd. V. S. 633.

2 Revue intern, de Théologie, Bern 1901. S. 25

3 ReV u e, ib.

260

Богословље