Bogoslovlje

еппскоп Утрехтски Gu 1 добио г. 1893, али само посвећење не објављује се невaљ ани м, непостојећи м (irrita) 1 . Појаву учења рймске цркве о неизгладљивости тајне свећенства v. Schulte тумачи побједом јуридичке конструкцпје y римској цркви 2 . Нема сумње, да je у томе учењу пграо своју улогу јуридички дух и правац рймске цркве, али, по нашем мпшљењу, у томе се учењу крије и друга тенденција. Римски богослови, који строго дијеле свјетовњаке и клирике, и последње високо пздижу над свјетовњацима, на што их je особито из аз Мл a Реформација, нашли су у томе учењу о нензгладљивости тајне свећенства, не само јуридичко оправдање своје тенденције, већ и неку quasi догматску, односно религп озну основу, која je била и остала по својим драктичним посљедицама благотворна, како по клир, тако и по мирјане. Мч смо впђели -да учење о неизгладљивости благодати тајне свећенства нема основа ни у св. Писму, ни у правилима цркве, ни учењу св. Отаца, како источних, тако и западних, већ да je то учење продукт римских богослова схоластичара, особито Томе Аквинског, које je Тридентински сабор прогласио догматским учењем рймске рцкве. Осим тога морамо констатовэти, да то учење противурјечи и учењу саме рймске цркве! Римска црква у IX канону Тридентинског сабора »de Sacramentis in genere« учи о неизгладљивости карактера тајни: крштења, миропомазања и свештенства ; међутим VI канон о тајни крштета (De Baptismo), гласи: »Ако тко каже, да крштени, и кад би хтио, не може изгубити благодати, ма колико грхгјешио, осим, ако неће да вјерује ; нека je анатема 3 .« Када споменуте три тајне искључиво имају »неизгладљиви« карактер,

1 Римски канониста Heiner нише: »Valide kann jeder Bischof ordinieren, selbst der häretische, schismatische und exkommunizierte, sobald er durch gültigen Empfang der bischöflichen Konsekration die Weihegewalt besitzt und den wesentlichen Ordinationsritus der Kirche beobachtet, weshalb auch die Weihen in der orientalischen, griechischen, russischen, der Utrechter und der altkatholischen Kirche für gültig, dagegen jene der anglikanischen, schwedischen und dänischen Bischöfe für ungültig anzusehen sind.« ■ Heiner, Fr., Katholisches Kirchenreoht. 111. Aufl. I. Bd. Paderborn 1901, S. 117.

“Revue, 1. c. p. 48.

3 »Si quis dixerit, baptizatum non posse, etiam si velit, gratiam amittere, quanturncumque peccet, nisi nolit credere; anathema sit.« Chi fflet i i, 1. c. p. 65.

265

Учење римске цркве о »неизгладљивом карактеру«