Bogoslovlje

живот свештеног језика солунских Словена. У вези са наведеном свезом карактеристично je, да се у српско-хрватском језику сачувао траг порекла свезе »да«, која je Славно обеление језика Јужнпх Словена, дакле, и старо-црквеног словнског језика. У својој расправи »0 пореклу словенског писма« (Просветнп Гласнпк, бр. 11, стр. 145) навео сам, да се ова свеза највише употребљава у српско-хрватском језику и да je она постала од супин. облика * datb, испор. лит. dütu, лат. datum; * Prišblb lesmb datb glagolati. У прасрпско-хрватским говорима л потреба наведеног облика поред инфинитива изгубила јесмисао промењиве речи: * datb се скратило у » * да«, услед чега je инфинитивни облик глагола претворен у лични најпре у случајевпма показивања циља радње: * Prišblb выпь, da glagolio. О томе сведочи употреба код Катуњана у Црној Гори узречпце »дати«; »Датп ме нећеш оставили«. »Дати-хоћеш«. »Дати.си ме заборавио«. Према томе je диалектично у прасловенском језику био у намерним реченицама израз * »dati« уз инфинитивни облик глагола, којим се означава радња. Постојање наведене узречице у срп.-хрв. језику јесте један од доказа, да je старо-словенски језик један од диалеката прасрпско-хрватског језика. Старо-црквено-словен. ал (ъ) кати, алъчж, алъчеши »гладовати«, алъченъ »гладан« постоји код Чакаваца у облику lačan < * Iасьпъ < * lak-ьпъ, испор. лаком. Старо-цркв. слов. ал(ъ)чьнъ из * lak-ьпъ путем контаминације ; бугар. глад е н ъ. Старо-црквено-словенска реч искони сачувала ее код Чакаваца са истим значењем isк о n »почетак«. Старо-црквено-словен. б!змб постоји код Чакаваца у облику vim; бугар. зная. Старо-црквен.-словен. ланита, грчк. σιαρων (Мат. V, 39) постоји у чакавском диалекту: Pogledal mu u lanitu ; бугарски: лице. Старо-цркв.-словен. лиш е, испор. рус. лишь употребљава се у чакавском диалекту у смислу »ссим« liš, а лишше у значељу више < lise. Лише се употребљава и у Црној Гори у значењу »осим«, кад се у говору мисли на клетву ; лише ми брата ; лише мене , бугарски осв-в и ъ. Лишь < * lichb, * lich-e, испор. лихъ, рус. лишен ; лихъ »сам«, »самац«, буг. самъ, самотенъ ; испор. у СрбуљИ од 17. века (В. Караџић, ibid 70) упуство »како се ваља Богу молити«: »Прстъ лï X и и малп приклони ка длану, а тимъ : преклони синь Божи небо и сиде на землХ за наше спасение. Прстомъ лиX и м ъ исповхедамо да есть савршени Богъ по Божастьу«. Старо-цркв.-словен. -о въ, о'в а, ов о, испор. авест. ava, ст. инд. avoš, из * хъ < иде * по- *ие йен. лат. уе »или«, ст. инд. va, употребљава се у српско-хрв. књижевном језику у вези са заменицом » jb: овај, ова, ово, у Црној Гори: ови, ова, ово, испор. ст. цркв. словен.: »Емъше же д г Ьлателе рабы

309

Народност старо-црквенословенског резина