Bogoslovlje

Тајна ваплоћења није била од цркве објашњена до времена Оригенова и он свестан тежине задатка прилази јој са осећајем највећег страхопоштовања и најдубље побожности. 1 Слаба мисао наша пада у недоумицу и чуђење пред бескрајно великом тајном ваплоћења; тешко je представити, како ce божански Логос, који je стварно све видљиво и невидљиво, ваплотно у лицу човека, родио у облику немоћног детета, носио све немоћи људске природе, поднео страшна страдања, која надмашују људске силе и најпосле претрпио срамну смрт. Када пажљиво посматрамо, видимо у Њему много шта људско, које Га ништа не разликује од обичног човека и много такво, што може припадати само највишој природи Божанства; то нашу мисао поражава, да не зна на коју страну да се окрене, шта да мисли, шта да рекне; ако наш разум Њега призна Богом, то се пред нама јавља лик умрлог, лик смртног; а ако га признамо само обичним човеком, онда се сетимо, како je уништио власт смрти, сетимо се васкрслог из мртвих. Желећи проникнута у ту неизрециву тајну, која превазилази моћ разума самих небесних сила, треба у лицу Богочовека да представимо разлику једн и друге природе тако, да не би ни Божанској природи Његовој додали ништа, што би било недостојно ње, ни човечанску природу Његову да не би претворили у просту варљиву слику. Треба да изложимо, шта нам представља вера наша, а не разум наш, не претендујући, да се речи наше приме као нешто несумњиво догматско, него као просте претпоставке. 2 Најученији и највештији од свих противника хришћанства у старо доба Целс одбацивао je све догађаје из земаљског живота Исуса Христа и називао их измишљотином. Нарочито je негирао јављање Божанства у телу, Тајну ваплоћења назива немогућом и нелогичном. Између осталог Целс je рекао: „Прва je и основна истина, да je Бог биће најсавршеније и неизменьиво; ако пак Бог силази на земљу и постаје човек, онда je јасно, да je у том случају неизбежна промена и то од бољег на горе. Хришћани резонује Целс морају допустити једно од ова два мишљења: или се Бог доиста ваплотио и биће

1 Cum omni metu et reverentia. De princ. ]. 11. c. 6. n. 2. Migne t. 11.

c. 211.

2 Suspiciones poilus nostras quara manifestas aliquas afflrmationes in medium proferentes. De princ. lib. 11. c. 6. n. 2. Migne, t. 11. c. 211.

Оригенова сотириологија