Bogoslovlje

и др.) грбови појединих епископија имају напустити и у званично] преписци искључиво само они употребљавати, што их je царица потврдила и дала изрезати.“ 1 ) Ни у месту, на које г. Грујић упућује (Српски Сион за 1904 г.), ни даљим тражењем и распитивањем нисам могао наћи ову потврду црквених грбова Карловачке Митрополије, да бих показао све њихове карактеристичне знаке и разлике. На Пакрачком je главки знак грб Славоније, ана Горњо-Карловачком Далмације. Да je свакојако извршена нека корекција у Бечу види се по томе, што су на некима чисто верски мотиви, међу којима и изображења неуобичајених у православно] цркви. Добротой преосвећеног Георгија Летића, епископа темишварског навешћу за пример, да je штат на грбу његове епархије подељен у два поља. На доњем je; десно сребрим стуб обавијен зеленом победничком гранчицом,„увенчани стуб (символ јерарха); лево срце, које на гори стоји и гори. Из срца горе избијају плал!енови, с десне стране рука, а с леве једно крило. На горњем пољу je десно црни једноглави орао у лету са златним крстом у кљуну, а у канџама носи о ланцу земљин шар са крстићем; лево су, у равнини шара две цркве, једно уз друго. На грбу Будимске Епархије символизирана je надмоћност хришћанства над другим источним религијама. Ту je полумесец (муслиманство), звезде (астролошка веровања), и тнца ибис (епшатска религија). Над њима одозго „сунце правде, Христос истини Бог наш“. Из показанога видели смо, на који je начин, и из каквих побуда и потреба митрополит беогр адски, а затим и карловачки, Мојсије Петровић, увео у нашу цркву емблеме крста са огњилима, стари грб Палеолога, по Орбинију и Вукашинов, а по логичном закључку Витезовића грб Србије. Црква je, као духовни стожер и као вођа и руководилац своје пастве на свима пољимз, у овом знамењу победе, још од Константина Великог, нашла оваплоћење ондашгьих мука свога крстоносног народа 2 ) и видљиву символизацију оне пожртвоване девизе „за крст часни и слободу златну“, која je за остварење свога поклича читава поколења нашег народа до жртвоваша живота одушевљавала.

1 ) Ааологија Српског Народа, 283. 2 ) У стихири српским светитељима, такође у XVIII веку састављеној, пазивају се они великим стубовима и заступницима (предстатељима) „рода сербскаго и крстоноснаго" {Канона Ce. Симеону и Ce. Сава, Венеција 1776. стр. 112)

112

Богослов.ъе