Bogoslovlje

» Кад je српски народ у једном делу своме успео ослободити ce, a y неослобофеним крајевима задобити права и могућности да ce развија у свима правцима живота, онда му je црква поступно почела предавати и овај њоме зановљени, формирани и очувани завет. На великом печату Карађорђа видимо, поред Душановог белог орла и босанских укрштених кључева и грб Србије, велики бео крст са огњилима. На доцнијем породичном грбу Карађорђевића само je овај грб Србије у центру круне, а на државном печату Карафорђеве Србије, односно печату Правитељствујућег Савета ондашњег, огњиласу испупчена изнутра wy свему истоветна као у Витезовић Жефаровићевом грбу Србије, док су она на породичном грбу Карафорђевића приближнија огњилима на грбу Полеолэга 1 ). После признаньа Србије као државе, прописала je себи у 1838 г. грб, чији je битни део био крст на црвеном пољу са четири опыта челикасте боје измефу Кракова крста, окренута у поље. У 1882 г. проглашена je Србија за краљевину и законом од 20 јула исте године враћен je, као централнидео грба, Душанов бели орао у полету, али je и дотадашњи црквени и народни хералдички символ, крст са огњилима, остављен; њега бели орао носи на прсима. Мигрополија Београдска, кад je у обновљеној Србијк добила аутсномиј у, вратила je из доба прве аутонолшје своје, добивене од патријарха пећског Mojc.-ija Рајевића и Синода Патријаршије, синодским решењем од 15 августа 1721 године, 2 ) и грб, који je увео био ондашњи аутономни митрополит београдски Мојсије Петровић, a који се после, као што смо видели, стално одомаћио у Митрополији Карловачкој и преко ње и Жефаровићевог превода Стематографије раширио и по осталом Српству. Кад je Црна Гора увела државни грб, онда je и у ι-ьему крст са огњилима био главни елгблем, а и митрополити црногорски, после смене теократске владавине у њој, отпочели су употребљавати државни грб са додатком оног општег обележја српских црквених грбова, архијерејског жезла и крста.

*) Видети Константина Н. Некадовића Живот и дела великог Ђорђа Пешровића, Кара-Ђорђа, Беч, 1883 г,, књ. I, насловни лист и стр, XXVII и 118. 2 ) Објавио га Димитрије Руварацу раду —Мојсије ПетровпЬ, митрополит београдски, Споменнк XXXIV, стр. 92.

113

Грб Српске Патријаршије

Богословље