Bogoslovlje

пред моштима и иконама. Што je место било чувеније, то су и жишци тога места имали више походилаца. Жншци, који су горели пред крстом у Јерусалиму, били су на првом месту и ценили су се највише. Каткада je се место уља из жижакаупотребљавало освећено уље. Употреба овога ап о мир а (τό άπόμυρον) била je готово увек спољашња, дакле апомиро je се употребљавало за м азa ње, а каткада je се међу ти м пило. А п о м и р и з м а в о д о м. Апомиризма водом била je најобичнија и обично се звала само апомиризма. Вода, употреблена као апомиризма, имала je неку особиту силу, неко особито освећење, ако je с каквим светим моштима или ако се сипа у какав освећен суд. Кад неки писац живота светаца каже да je нека жена дошла на гроб светога патриарха Игњатија и да je оздравила, пошто je пила неко пиће: των άγιων αύτοϋ τριχών άπομυριόθειόών καί πιεΐν δεδωρημένων „после апомирисане његове свете косе и пила je од поклогьене (sc. течностн)“, по свој ће прилици то пиће бита вода, која je прешла преко браде или косе. То се исто лрича у животу светога Игњатија и о другој жени, којој je ce учинило слично доброчинство; διά τής όμοιας των άγιων τριχών ■άπομυρίσεως „сличном апомиризмом свете косе“. О овој врсти апомиризме имамо најбољи доказ од једнога калуђера, који je имао платно умочено у крв светога Атанасија и који je питао ово једну болесницу; εί θέλεις, άπομυρίάω έν υδατι τό ήμαγμένον ■ράκος καί πιουσα εύρήσεις. βοήθειαν „ако хоћеш, апомирисаћу у води окрвављено платно и пошто пијеш, наћи ћеш помоћ“. Кад му je болесница одговорила да она хоће аиомиризму, он јој je онда извршио апомиризму, умачући своје платно у чашу воде. О апомиризми водом, усутом у освећени суд или тачније у чашу, сведоче нам људи, који су видели употребу те апомиризме још у 17. веку. О том говори Allatius (de templis Graecorum recentioribus etc. Cologne 1645, p. 125) и Goar (εύχολόγιον sive Rituale Graecorum, Paris 1647, p. 902). Писац грчкога речника, служећи се делима ових двају писаца, унео je у своје дело ову реченицу: άπομύρωμα άγιον „света апомиризма“, aquae in calicem sacrum immissae epotatio „испијање воде усуте у свету чашу“. Ову je апомиризму могао вршити само свештеник или калуђер. Калуђерицн je се допуштало вршење апомиризме само онда, ако није било свештевика или ка-

142

Богословље