Bogoslovlje

I, 3; Job. XVII, 5); божанство које je y Њему no природи, као y jeдинородном (povoysv-fjc), једином Сину Божјем (ср. Job. 1, 18; 111, 16, 18; I Job. IV, 9), који je ео ipso „сијање славе и слика ипостаси Очеве“ (Јевр. I, 3), вечно присутна (лара) Оцу, као раван Му двојник. Он је пун „благодати“ (yupi-roc), т. ј. љубави Божје према свету (ср. I Job. IV, 9, 10; Тит. 111, 4 5; 11, 11) и „истине“ (пХрбкСас), као есенцијална слика Божја, који је у свом лицу дао сад „апсолутан израз оног што су расејано и нејасно наговештавала небеса, што је интензивно али глухо сугерирала савест, што је као у сенци претходило у Ст. Завету, кад је се говорило о „Господу Богу, човекољубивом и милостивом..., који прашта кривицу и преступ и грех“ (2 Мојс. XXXIV, 6 7) (ст. 14, стр. 105 113). У 15. стиху јеванђелист се позива на сведочанство Јована Претече о Христу, комбинирујући његове изреке, казане у разни.м приликама (Job. I, 27, 30): да је Он, и ако је се појавио после Крститеља (6 олСссо р.ои epyopevoq), постојао и раније (epotpoddev you ysyovev), као светлост која свагда просветљава космичку таму, као праизвор свега што постоји (лрсбтос; рои pv. ср. 6 лра:тос кси 6 вбуатос, р dpyf] Kdl Апок. XXII, 13; ср. 1,8, 11), (стр. 113 115). Од неисцрпне пуноће оваплоћене Речи ми који верујемо примили смо (вХсфру) као благодатни дар који ми морамо да усвајамо и примењујемо у своме животу, као „неимари лшогоразличне благодати Божје“ (ср. Ефес. IV, 7; Римљ. XII, 3,6 I. Петр. IV, 10). „Христос нам је пружио изобиље благодати и сваки свагда и без препреке добија толико колико може, колико је способан и достојан да прими у себе, тако да са постепеним духовним усавршавањем човека једна благодат пропорционално прираста на другу (x«pic; dyrl x«P lv )> приближујући га постепено ка „пуноћи Христовој", „да заједно са Њим постанелш слични Богу-Оцу (Мат. V, 48) као његова благодатна деца“ (ст. 16; стр. 113 116). „У Ст. Завету није било такве божанствене пуноће благодати“. Зашто? Прво, зато што је тамо важио „закон и (6 vopoc) у коикретном специфичнол! смислу legis talionis или равномерне накнаде (II Мојс. XXI, 24; Мат. V, 38), који је давао Једино познавање греха, распаљујући тиме пожуду, појачавајући грех и чинећи га одговорним, због чега је у резултату закон ставио под проклетство све оне који су били под законом (Рим. 111, 20; VII, 7; VII, 8 и даље; I кор. XV, 56; Рим. V, 13; Гал. 111.

235

Оцене ii приказп