Bogoslovlje

10); друго, закон је „дат“ (еђбдц) као нешто спољашње, условно и привремено (Гал. 111, 19-20; XX, 25; Max. XIX, 8), и треће, ту је било потребно посредништво Мојсијево (Job. I, 17). У Новом пак Завету, пре свега, безгранично господари yd-pic (потпуно благовољење и праштање Божје) и органски везана са овим )'i dXi'jdeia (адекватно откривење Божје), док закон осгаје само као сенка која показује само „задннч"; друго, „благодат и истина постали су реалан факт (eyeveto) и не делају принудно и тешко, као кешто што је додато са стране, већ привлаче оним квалитетима који се у њима садрже“; треће, саопштаваоцем, раздавачем благодати и истине постао је Исус Христос, т. ј. сам Бог-Спаситељ (iehoschua), помазан на своје служење (Хршгос Maschiach, ст. 17'. Дотле није било ничега сличног. Чак ни највећи међу Божјим посланицима, н.пр. Мојсије и др., нису никада виделн Бога, нису чак могли да поднесу ни слаби рефлекс вечне светлости (Job. 1, 18; II Мојс. XXXIII, 18 23; XXXIV, 29 3O, 34-35; Суд. XIII, 22; Дан. X, 8; 1 Тим. VI, 16; II Кор. 111, 7). Једино (ckeTvoc) син јединородни, који је у крилу (sic кбХггол— ev кбХзтср; Job. XIII, 23, 25; XXI, 20) Очевом и који на тај начин прониче у највеће тајне бића Очевог, као потпуна „слика невидљивог Бога“ (Кол. I, 15), једино нам је Он, својим оваплоћењем, открио, растумачио Оца. Од сада ми познајемо Оца у Сину и видели смо Га (Job, XIV, 7,9) (ст. 18; стр, 117—120). „Следствено, ново откривење преко Логоса састоји се у томе, да ,ко исповеда Сина има и Оца (I Job. 11, 23) и достнже благодатно-реално богоусиновљење. Кроз такав синовски „егзегезис“ враћа се цела историја света својој првобитној заједници с Богом и обезбеђује се у достизању крајњег циља. Вечни живот, запаљујући људска срца, сада понова осветљава јарком светлошћу њихов пут ка остварењу сличности с Богом“, уверавајући нас да „када се буде јавио, биће Му слични" (1 Јов. 111, 2). „А тада ће и цео космос наћи свој завршетак, у коме ће „Бог свију бити у свима“.. (I Кор. XV, 28). Тада ће се почетак и крај историје састати заједно и извор ће се слити са потоком. Бог је, по речима тајновидца (Апок. I, 8, 10; XXII, 13) алфа и омега, и Логос својим оваплоћењем везује прво и последње слово свесветске азбуке: везује повесничко: „у почетку створи Бог небо и земљу (1 Мојс. 1,1), са оним што је апокалиптичко-пророчанско: „и видеће лице Његово, и име Његово

236

Богословље