Bogoslovlje

форму, је добило у посланицама старца Филотеја. Он пише да је Православна Црква, кго апокалиптичка жена, побегла прво из Старог Рима у Нови, т. ј. у Цариград, али ни тамо није нашла мира, због издаје православља. Цариградска се црква разруши, би погажена као слагалиште воћа и Православна Црква опет побеже у трећи Рим, т. ј. у нову Велику Русију. Сва хришћанска царства бише поплављена од неверника; само једино царство нашега господара благодати Христовом држисе.њему неће бити краја; сва хришћанска царства састаше се у једино (Руско); два Рима падоше, а трећи стоји; четвртога неће бити. Отуда, „једини је православни руски велики Цар под небом који управља Христовом Црквом и учвршћује православну веру... (144 „Више ових висина и шире ових ширина руско националнорелигијско и религиозно-национално сазнање није се никада дизало. Доцнија његова историја била је само практично развнјање и примењивање овог истог циклуса идеја. Руско самосазнање је у овој величини својих лшсли испољило природу Русије као недра светске културе". „После Петра ушла је у живот руског народа занешеност безрелигиозном културом“, што је донело плодове другог, световног стваралаштва. Али та занешеност —■ која је се у ствари опажала само код интелигенције али не и код народа није створила један јасан спедифично национални идеал, а још ,мање идеал месијански. Идеал „Свете Руснје“ је нешто јединствено у националној историји по својој дубини, моћи, чврстини својих корена у историјн.и сродности са народним духом. „Од када је нашла свој идеал, Русија је се много и савесно буде достојна њега, и ако је било момената да је падала, малаксавала н грешила, ипак је се подизала, поново инспирисана тим истил! идеалом; њиме је се и спасавала када је долазила до опасности или до пораза“ (154 —156). 7. Г. П. Федотов 1 ) Св. Мартин Турс ки, подвпжник аскезе (157 —175). О Св. Мартину постоји спецнјална литературз; из најновијих монографија најважније су следеће; L?coy de la Marche, Vie de st. Martin, 1895 г.; E. Ch. Babit, Sf Martin de Tours. 1922 г.; п H. Delehaye, St. Martin et Sulpice Severe. 1920. Али и поред тога остаје лгеста за расправљање неких питања односно личности св. Мартина и његове аекезе. И писац овде поставља себн

') Доцент Богосл. Инстнтута за Латннски језик.

242

Богословље