Bogoslovlje

Авраам и његови потомци живећи y средини изл!еђу два културна народа тога доба (један на истоку Вавилонија, други на југу Египат, када je Палестина Ханаан важила као пролазна земља 1 ), a који су народи већ давно неговали писменост) г евакако тако исто су знали за писменост и неговали je, оставивши поред усмених предања и писмене документе je доцније Мојсије могао употребити при саставу свог дела. У прилог овоме D-r Ed. Hoppe вели следеће: „Није апсолутно немогуће да су постојали стари списи још пре Мојсија, од прилике из доба патријараха или преисториског доба које je народ чувао“. 2 ) Зато и пада y очи да поједине главе садрже детаље о овом или оном лицу, односно предмету, месту. Од не мање важности су регистри и имена појединих места, која су доцније добила друкчији назнв од назива који су y старини имали. Све ово, дакле, не би било (тј. ова места не би кмала старински назив који ce бно сасвим заборавио) да je Петокњижје постало на основу извора, докул!ената, чији су непознати писци (редактори), по негативној критици, живели тек од Vlll-V века пре Христа, да би их 444 пре Христа издао као данашњу целину неки такође непознати компилатор. б) У првој књизи Петокњижја која je књига, од 12. главе изложена y виду историје патријарха, y ствари предисторија Израиља о Ханаану ce говори као о постојбини и отаџбиии Израиља y далекој прошлости, јер су Јевреји y Мисиру, по опису II књиге X11,40, робовали 430. година. Почевши пак од друге књиге Петокњижја, о Ханаану ce говори као о обећаној земљи коју сада умножени Израиљ, после толико година живљења y Египту као земљораднички a не номадски народ за које ce време он просветио и постао цнвилизован народ стекавши сазнање о једној уређеној држави, треба да узлlе y скорој будућности. Али, док писац Петокњижја потпуно познаје однос Израиља са Египтом, чија су му топографија и закон такође добро познати, дотле о Ханаану говори као о земљи скоро сасвим непознатој, илустрући je стално Египтом ради боље оријентације свога народа 3 ). Значи, Ханаан му je

') У то доба Скитополис важио je као раскрсница путева са истока на југ и запад, то јест: један je пут водио од Дамаска преко Самарије и Газе ка Нилу, a други од фенмчанске обале ка сирско араиским оазама (А. Allgeier, Bibel und Schule, стр. 30.).

3 ) Glauben und Wissen. Gütersloh 1922. exp. 191.

3 ) Пон. Зак. XI, 10; Број. X 111,22. Овде такође наводимо места: Пост. XX111,2. 19 „Хеврон y земљн Ханаану*; XXXIII,IB „Салем, град Сн* хема y земљи Ханаану“; XXXV,6 „Луз лежи y земљи Ханаану“.

14

Богословље