Bogoslovlje

Есхатологија Теодора стоји у вези са његовом антропологизм и сотериологијом. Адам je био виновник постојећег смртног стања људи (противоречје томе, што je речено горе, на стр. 146.); И. Христос отвара будуће бесмртно стање. Он ће нас преобразити да будемо као Он, те ћемо стећи вечити живот, безгрешност и славу. О свои другом доласку он ће се јавити као човек, али ће судити као Бог, показујући тиме обе своје природе. Затим ће следовати награде за праведнике и казне за грешнике. Блаженство праведника ће се састојати не само у ослобођењу од труљења и греха, него и у сједињењу и слави с Богом, Христом и са свима створењима. Степей казне биће сразмеран грешности људи. Може се рећи, да je Теодор примао новозаветно учење о вечитим казнама. Али с друге стране подвргавао га je критици. Он je, као и Климент александријски и Ориген, имао тенденцију универсализма. Бог жели да се сви спасу и стара се за све; Он je Бог свију и због тога не може презрети никога од људи. Бог-Реч даје себе на жртву за све, те искупљење мора обухватити све. Он je примио природу заједничку са свима нама, те je због тога кадар да дарује спасење свима. На основу тога je Теодор веровао у коначно успостављање и обновљење свега створења. Однос Теодора прем a модерној ми ели. У овој глави Patterson покушава да прикаже, колико се учење Т. слаже с модерном науком и психологијом; али не ограничавајући се овим ближим цильем, он излаже и своје мишљење о читавом низу питања из богословља и антропологије, при чему се час наслања на друге научнике, час их критикује. „Два питања, вели, по којима наука долази у додир, па чак и сукоб с тоадиционалним богословљем, то су питања о поставку човека и о наслеђу“. Са своје стране он жели да их реши, служећи се теоријом еволуционизма, коју, вели, као пригодну за различие species и genera животиње па до човека укључно, усвајају сви научари и већина (?) богослова. У схватању богослова еволуција није сама по себи стваралачка сила, но метода или начин, којим Бог даје постанак живој твари, процес, којим од почетна па до краја управља Бог. При таквом схватању богослови би могли признати да између еволуције која бива механички, и стварања, које je од божанске воље, нема стварне антитезе.

149

Оцене и приказ»