Bogoslovlje

Осим те домаће славе и у синагози je служба много свечанија, особито прва два и последња два дана празннка. За време јутарње службе иза понављања „tefilla“ (молитва 18 односно 7 благослова) долази рецитирање Hallel-a (Пел. 113118). Читају се, затим, одељци из закона и пророка, иза чега долази „musaf“ (додатак) молитва. На неким се местима умећу још празничне песме („pijjutim“), а пред завршном молитвом дели се свечани свештенички благослов (свечано изговарање т.зв. ароновског благослова (Број. 6,24 —26.). У осми дан празника умеће се пред „musaf“-0M молитва за мртве („hazkarath nešamoth“ „спомињање душа). Вечерња се служба не разликује много од суботње. Само се умећу „pijjutim“, у којима се првих дана славе дела Божја у ноћи, а последньих се дана изриче, више, нада на будуће спасење. Тиме се, у главном, завршава светкованье празника пасхе.

МЕСИЈАНСКА ИДЕЈА КОД КУЛТУРНИХ НАРОДА ПРЕ ХРИСТА.

(Наставак)

У земљама, y којима су била основана велика, моћна и, за ондашње географско и етнографско познаванье, светска царства са царевима на челу, који су собом оличавали снагу аза народе у чьему били несумњиви извор сваке благодети, у таквим земљама цареви су редовно сматрани за инкарнацију или чулну манифестацију божанства. Ми смо већ и раније видели да je ова мисао на северним и источним обалама Средоземног мора грчко-римске периоде прехришћанских царстава и у Месопотамии била дефинитивно утврђена и свеопшта. На Ирану, од како нам je религиозни живот тамошњих народа познат а то je време од појаве Заратхустре —, месијанска идеја je још одмах од почетка добила чист религијски характер. Али политичко-религиозна месијанска идеја, идеја о царевима као божанским месијама je много старија од овог времена. Она je на Ирану, чим се прво моћно царство јавило, избила на површину, и то ускоро после смрти Заратхустре, ако je тачно мишљење већине историчара да je Заратхустра око 522 г. пре Христа умро. „Не може се

25

Месијанска идеја код културних народа пре Христа