Bogoslovlje

Битан момент у свету претстава најстаријих монаха био je идеал немања отаџбине на земљи и осећај да су на овом свету странци (ξένιτεία, ξενία, ξενιτεύειγ) 1 . Несталност боравишта стално кретање и месте промене боравишта карактеришу овај начин живота. Најстарији монаси били су у овом погледу наследници старог апостолског начина живота. Овај облик монаштва најдуже се држао у Сирији, где je постојао још доста дуто времена после формирања и опћенитог усвајања новог облика монашког живота, који je био стављен на правку основу. Са остварењем новог облика монашког живота, који je почивао на основи јаче или слабије спровођене дисциплине, и који je сав живот заједнице, као целине, и њених чланова као и мефусобне односе чланова скоро до најмањих појединости статутарним прописима нормирао 2 , люрао je ишчезнути и инстабилитет и место њега ступио je стабилитет (stabilitas, unius loci habitatio) са клаузуром као једно од најбитнијих намела новог, лавриотског и киновитског, монашког поретка. Osaj стабилитет тј. доживотна везаност монаха за манастир, у коме je ступио у монашки чин, постала je касније саставни део обета, који се у познијим временима приликом примања у манастирску заједницу облигаторно полагао. У египатским манастирима препахомијанске епохе, чије je устројство показивало у главним начелима и тачкама знатне сличности са потањим устројством Пахомијевих манастира, па и у манастирима на територији цариградског и јерусалимског патријархата, не само лавриотским него и киновитским постојала je још могућност иступања из манастирске заједнице с одобрением надлежног настојатеља 8 . Али ипак у погледу иступања из манастира постојала je између праксе једних и других манастира битна разлика, која се односила на саму сврху иступања: у споменутим египатским манастирима иступање из манастира

1 Cp. H. Frhr. V. Campenhausen, Die asketische Heimatlosigkeit im altkirchlichen und frühmittelalterlichen Mönchtum. Tübingen (1930) p. 4 sqq.

3 Cp. Пахомијева правила, чије су разве редакције сада најзгодније издане од Р. В. Albers-a под насловом .S. Pachomii Abbatis Tabennensis regulae monasticae' Bonnae 1923, а осим тога краћа и опширнија правила св. Василија Великог.

5 К. Holl, Die Bedeutung der neuveröffentlichten melitiamschen Urkunden für die Kirchengeschichte. Agb. der Preuss, Akad. der Wiss., Phi!os.-hist. KI. 1925 Hl p. 27; у погледу цариградског и јерусалимског патријархата имамо виз примера у житијима монаха V. и VI. века.

192

Богословље