Bogoslovlje

стране водити монашки живот у пустињи (анахоретски или еремитски живот). Када су до тога времена само везама етичке природе повезане трупе монаха трансформисале се у заједнице изразито правног характера и када je живот монаха био регулисан дисциплинарно-правним нормама, тада je и питање прелаза из једне заједнице у другу добило друго значење, нарочито откада су поред момената и мотива чисто религиозне и аскетске природе почели да играју све одлучнију улогу мотиви црквенополитичке природе. Црква je у интересу очувања унутрашњег мира и поретка била принуђена, да општеобвезним законом (сап, 4. Chalc.) нормира стабилитет монаха да би онемогућила и спречила активно учешће монаха у црквенополитичким акцијама и елиминирала њихов утицај на масе, који je могао да доведе у опасност и авторитет дрквене власти 1 . Из сачуваних правила египатских манастира IV.—VI. века и на основу конкретних примера наведених у житијима монаха истог раздобља може се закључити, каква je пракса у том погледу владала у манастирима и како између појединих манастира нису у том предмету постојале никакве битније разлике. Најзад позноримска империја, која je одржање мира и доброг реда у цркви сматрала као неопходан предуслов за очување унутрашње равнотеже у држави и која je на основу дугог искуства могла тачно оценити штетан утицај верских и црквенополитичких спорова, раздора и немира на ток општег државног живота, сматрала je такођер за потребно да државним законодавством, ако не сасвим онемогући, што je у тадашњим приликама веома тешко било остварити, а оно бар што je више могуће отежа и ограничи честу појаву прелажења монаха из једног манастира у други. 2 Држава je мислила да ће ову своју интенцију моћи остварити постављањем норме, да иметак монаха, који напушта свој манастир у сврху прелаза у други, има остати у власништву манастира, у коме je ступио

1 Е. Stein, Geschicte des spätrömischen Reiches I. Wien 1928. p. 23 sqq.

2 Nov. Justin. 13 C. (a. 535): Ei δε ώτολικών rò μοναστήριον καδ’ οπερ τήν άσκησιν ειχεν εις ëtepov μεταβαίνοι μοναστήριον, καί οϋτω μέν ή αύτοΰ περιουσία μενέτω τε καί έκδικείοδω ύκό τοΰ »ροτέρου μοναστηριού, ένδα άποταϊ,άμενος τοΰτο κατέλικε; nov. Justin 155 с. 42 (а 546): ’Εάν μοναχός καταλ,είψ-η TÒ ίδιον μοναστήριον καί εις (ίλλο είσείλδη, είτινα αράγματα έν τψ καιρφ καδ’ öv τό μοναστήριον καταλέλοιπεν εχων φανείη, тф Λρώτψ μοναστηΐρίω έν <baèj αρχής είσήλδε ταΰτα διαφέρειν κελεύομεν.

195

Прилози правној историји манастира у грчким областима