Bogoslovlje

(Теод. 212), што сведочи да су се кандила палила пре богослужења. Већ цитирано место такође по Теодосију, да je цар бугарски наредио да се „св'Ьштникы же и златокованнаа кандила вь чьсть светаго положити“ (209 —10), показује да су била намешена да висе изнад гроба где су паљена; јер одмах иза овога стоји „и светы гробь его просв-Ьштати...“. Кадионице се помињу, као што смо видели на неколико места у биографијама, 3 али тамјан свега на једном месту то место долази узгредно код Доментијана, који набрајајући велика дела св. Симеуна на јачању праве вере, каже: „и на вьсакомь мКстЪ тимшань Богоу вьздоухь осветы“. 2 (I, 31).

МЕТАНИСАЊЕ

Кад су св. Симеун и Сава кренули да иду на обилажење манастира по Св. Гэри јавили су се игуману „и сьтвориста метаниге“. (До.мен. I, 55). Даље кад je Сава молио игумана за дозволу да може подићи цркву „и сьтвори метанше“ (ibid. ] г 59, И, 163). За време празника Благовештења у Св. Гори св. Сава „сьтвори метанию игоуменоу и вьсГмь братшамь. ..“ (ibid. 11, 128). Приликом посете Савине лаври св. Атанасија „творе метанше, игоумень и вьса братша...“ (ibid. 11, 137).

БОГОСЛУЖБЕНИ ЧИНОВИ

Од врста црквених, богослужења у биографијама сретамо ова: „оутръше“, слоужбоу „мольбоу шбныдьноую„лутоурьгию“, „дьневнше же и нощныге слоужьбы“, „бьд-Ьнше нощьноге“, „вьсеноштьнош стошнше", „оутрьнюю слоужьбоу“, „славословив оутрьншаго богословша“ или „пКнша“ (овај епитет се употребљава и за вечерњу), „агрипинию“ или „агрифинию“, „обычьнаш славословит“, бьдКнше вьсеноштьнош“, „вечерьною слоужьбоу“ и „светьпе страсти“. Прво место где се говори о богослужењу je код св. Саве. Тамо се говори да монаси који су били око одра св. Симеуна „штидоше къ кел!е слоужбы творити... бывшЗ же времени оутрънге и зачьншоу пт/пю црьковъномоу“ (170) (т. ј. одмах пред смрт Симеунову). Код Доментијана читамо; „тогда же

1 Види код одељка „Утвари“ у овом раду.

2 За назив тамјана употреб.ъава се и реч „аромать".

66

Богословље