Bogoslovlje

МАЊИ ПРИЛОЗИ

СЛУЧАЈ ПРОМЕНЕ ИМЕНА ПРИ ХИРОТОНИСАЊУ ЕПИСКОПА

У канонским и литургиским прописима Православие цркве нема нигде никаквог наређења: да се приликом постављања за епископа-архијереја, као ни за свештеника-јереја, има променути име лицу које се хиротонише у који било од тих црквених јерархиских чинова. И једном и другом остајало je и даље њихово раније крштено име. Преименовања вршена су, a врше се и данас, само приликом прелаза световњака у монашки чин - приликом пострига у малу схимну и приликом прелаза монаха малосхимника у велику схимну, као смивол њихова одрицања од света и свега што их ceka на живот у свету. На основу тога и први хришћански епископи, који су постајали од световних свештеника, док монаси нису успели да за себе освоје тај високи црквено-јерархиски положај, носили су често и чиста народна имена. Тај обичај остао je код нас у пракси најдуже у Босанској цркви, која je у XII веку и у првој половини XIII века била подвлаштена римокатоличком архиепископу у Дубровнику, а затим се потпуно еманциповала и од западне и од источне црквене јерархије. . Познато нам je, найме, из историских докумената XII и XIМ века, да су тадашњи босански епископи, које je посвећивао дубровачки архиепископ и коме су они обвезани били да долазе у Дубровник бар једанпут сваке године, носили искључиво чиста народна словенска имена: Владислав (1141 год.), Радогост (око 1197 г.), Братослав, Драгохна (1209) и Владимир (до 1233 год.). Међутим, један недавно пронађени натпис на поклопцу саркофага пр в о г доњополошког епископа Јоаникија, из доба Српског царства, у рушевинама цркве Св. Атанасија више села и манастнра Лешка, недалеко од Тетова, даје нам основа за

160

Богословље