Bogoslovlje

45

и символични знаци, као: чаша са вином, венци и друго, који су везани за лично присуство оба брачна друга, jep je тим предметима и радњама дат религиски карактер. Да ли свештеник може дати благослов и благодат Божју, једном брачном другу, било жениху или невести и склопити брак, ако једно од њнх није само телесно присутно, jep je изванредним околностима спречено, а има исправне све друге услове? У историји развитка црквеног законодавства, у зборннцима црквеног права и у пракси појединих цркава, нашли би се прнмери који говоре за такву могућност. 16 У првим вековима историје хришћанске цркве хришћани су склапали брак по постојећим грађанским прописима римског права. Тај и тако скл'оптьени брак црква je признавала и, као награду добрим хришћанима, благословом епископа или свештеника га потврђивала. 17 Апо римском закону довољна je била сагласност жениха и невесте на брак па да буде пуноважан. Та сагласност могла je бити изражена усмено речнма, писменим актом и самим делом тј. преласком невесте у дом младожење. На ова два последньа начина, тј. писменим актом и преласком невесте у дом младожење, брак je бивао пуноважно склопљен и онда ако жених није лично присутан моменту склапања таквог брака, него се налазио на осуству и далеко од места где се брак склапа. 18 Зна.чи да je писменим или усменим путем, преко пуномоћеника морао очитавати пре свега своју сагласност, а затим и сам пристанак да млада дође у његов дом, што je опет, ако je отсутан, морало бити једнако давању слободне сагласности за брак. Такве и сличне законске одредбе, по који се сагласност могла очитовати и брак склопити преко заступника, налазимо скоро у свим каснијим зборницима грађанског византиског законодавства. 19 За нас пак од тих одредаба византиског грађанског законодавства je најинтересантнија одредба Прохирона, која je ушла како у рукописну тако и у штампану Крмчију. Та одредба у Крмчији гласи; тИоуж х ко wujectbïh си vc до«иу СЕОЕГЦ), ЖОЖЕТЕ )(ОД<IТ<ИЛIЬ, ИИЙ noC/IdHÏÉ/ИЬ nHCdHÏ/ft, сирћчк, ΓφΛΜάΤΛΜΗ EpdKh СОТЕОрИТИ, И ЖЕНОу К ДO<НК СВОН ПРИВЕСТИ, ίΙψΕ ЖЕНЬ! вФсТК К Дo<му СКОЕ/ИХ НЕ /ИОЖЕТХ вракх ВЫТИ, НИ /Иoужß К ДOЛIХ ЕА кннти“, 20 То значи да je само жених могао дати пуномоћије и послати изасланика у циљу склапања брака. Невести, пак, то није законом бил'о дозволено. Само je законодавство предвнђало, да такво пуномоћије мора садржавати све оне главке моменте који се тичу овога брака и мора

18 С. Троицки, Склапање брака у осуству мушке стране „Просветни гласник“ 1944, св. 3, 150; Позивање Н. Милаша на Валсамоново тумачење 27 пр. ВасилиЈа Великог као да говори о таквом браку ниЈе исправно, Јер поменуто правило и Валсамоново тумачење на шега говори само о неправилном браку свештених лица,а о браку преко заступника нема ни речи. (Види Милаш, Црквено правоЈ 687, пр. 6).

17 Athenagorae, Legatlo pro Chris, с. 33, MG, 6, 965—6.Theod Studitae Eplst. 50 и 192 MG. 99, 1092, 1584; Syrneono Thessal. MO 155, 513; J. Chrysostomi; hom ad 1 Tim. MG. 62, 597. Сравни С. Троицки, филозоф брака, 54—55.

18 Cođ. Theod. 111. 7,3; Nov. Jus. 22. с. 3; A. С. Павловъ, Брачное право, 253; С. Бобчевъ, Черковно право, София 1917, 342.

19 Digest. XXIII, 1,5, 6 и 7; L. 14, 3; Ecloga XXIII, 11, 13, 8; 11, 2; Prohiron 6. 4; Basil. ХХШ, 1,3, 14; XXVIII, 4,4; L1V.15, 3. С. Троицки, цит. дела Склапање брака..., 148-9.

го Крмчија (штамп. 11. гл. 48, гр. 4 чл. 5, Москва 1787 л. 86/2 рукописна морачка) Гл. 48 грана 4, стр. 484 (в— s).