Bogoslovlje

46

битн потврђено од надлежне власти. То мора бити специјално пуномоћнје, везано само за тај случа] и за одређене услове. Исто тако у Крмчији се и за обрученье то дозвољава: ~О врбчгнТе творйта кто и cdiHX собою и рдатаи, и nocadHïi/H писанпл.“ 203 Рукопнсну Крмчију je приредно лично Свети Сава и она je отада па кроз читав средњн век служила и данас служи са штампаном Кричном као званнчни зборник за Српску цркву. 21 Исто тако ова] Зборник византиског грађанског законодавства, који се налази у Крмчијн под називом „Закон градски,“ служио je као главки извор за приватно право у Српским земљама све до половине XIX века. 22 Оваква одредба Крмчије морала je имати утицаја на закључење брака са заступником и у православним црквама код словеначкнх народа. Свакако не у нормалним приликама него кад су то захтевале изванредне прилике и изузетни случајевн. Та одредба Крмчије и пракса утицала je што je Св. синод Руске православие цркве, иако je стајао на становишту да je потребно лично присуство брачних другова приликом склапања брака, 23 па je нпак донео одлуку № 17505 од 9 септембра 1796 год. „да се изузетно члановима царске породице допушта да могу закључити брак преко пуномоћника.“ 24

“a КрмчиЈа гл. 48 гр. 1 .чл 11.

21 Св. архијерејски сабор Српске православие цркве у својој седннци од 25 iiaja 1939 године, усвојно Je предлог законодавног одбора у коме се налази следеће становиште: а) Да „КрмчиЈа књига као официјелни канонски зборник свих православних словенских цркава није дерогираи и данас важи као официјелан' и „као таква у потпуној крепости“. б) „Партикуларни закони свих држава имају се ускладити у универзалне законе и прописе садржане у Крмчији, као свесловенском официјелном зборнику и не могу дерогирати прописе истог од општег канонског значаја, освештавне древном вековном употребом, а при колизији истих превалира партикуларно право само у случајевима који не додирују основну суштину канона и црквено државних закона, стално примењиваних у појединим православно словенским црквама, а у брачним случајевима држаће се црквена власт опште црквених прописа (§ 134 Б. П) од којих се ини старијега времена сви налазе у Крмчији, па их ова сва обухвата као еминентни формалин канонски извор“. в) „Наша Брачна правила не могу заменим КрмчиЈу у потпуностн )ер овде важи правило римскога правника: unius positio non est alterius exclusio и § 134 коЈи y случају указане потребе, услед празнине која би се показала ynyhyje expressis verbis на опште црквене прописе, садржане изузевши само најновије у КрмчиЈн (Чл. 6 Устава)' тј. Чл. 7 данашњег Устава. И на основу тог предлога Сабор Je донио своју следећу одлуку: „да КрмчиЈа има важити као официЈелни наш канонски зборник, све док се не замени новим' (Гласник Сл. лист Срп, прав, цркве 1939, 356. Образлажућу своЈ предлог законодавни одбор на једном месту каже: „На приго говор да су у Бизантнји цареви мимо цркве наметали законе и за цркву, који се као такви и због застарелости не могу узети у обзир не стоЈи, јер их je држава увек доносила у потпуноЈ сагласности са црквом“. [Гласник Службени лист Српске православие цркве 1939 г, стр. 454-5). На пракси баш у брачним питањима особнто у бракоразводним узроцима, црквени суд се више пута користио и после ступања на снагу Брачних правила, пропнсима из Крчмије, чак и оним који потичу из зборника византиског грађанског законодавства. Н. пр. по Брачним нравнлима „недостатак невнности“ не узима се као бракоразводнни узрок. Међутим, црквени судови су и због тога досуНнвали развод брака, на штету жене пошто се та j бракоразводни узрок налази у Крчмији.

- ■ J ··' ■ “ J Г r J t J ' i J 22 С. Троицки, Како треба издатн светосавску Крмчију, Београд, 1952, 1.

25 Св. Закона част I. T. X, 31; А Павловь, цит. дела 261; И. С. Бердниковь, Кратки курсь церковиаго права, Казань 1913 T. I, 322; Суворовь Н., Курс Церковнаго права, Прославь 1889, Т. 11 327.

24 Зборникь матерlаловь по вопросамъ о смешанных бракахь, С. Петербургь 1906, 39; А. С. Павловь цит. дело 261; Суворовь Н. цит. дело 327. .