Bogoslovlje

56

Beh сама чињеница да ce y једној области васпитања нпр. научно] може разликовати „теоретичар“ од „практичара“ доказује да je васпитање обимније и разноврсније од онога што .je приступачно појмовима науке о васпитању. Међу васпитачима преовлађују радионалисти и теоретичари. Али често више успеха показују управо мање школовани, док високошколовани васпитачи могу и да откажу. Тусејављају сви проблеми односа човек-вредности, као и важан проблем улоге интелекта у васпитању. Педагошки интелектуализам je принуђен да тумачи вештачки све што je неприступачно интелекту. Тако нпр. стоји ствар са Хербартовим појмом „многостраних интереса“. С друге стране ирационализам није у стању да нађе уопште сигуран ослонац. Тако наука о васпнтању осцилира између два екстрема. За чуђење je како je уопште могућно да се створи неки васпитни систем који се задово.ъава тиме да све практично-животно, уметничко и религиозно у појави васпитања прогласи за споредно или неинтересантно. Свака човекова активност, ако се покуша да обухвати у свим њеним конзенквенцијама, води стваралачком принципу Стварности. Хербарт и његови следбеници сувише упрошћено су схватили васпитање кад су га сматрали као скоро искључиву ствар школе. На та] начин се један човечанско-универзални процес своди на нешто вештачко и само радионално. Исто важи и о васпитачу. Васпнтавају културна добра; васпитач васпита само утолико колико их начини сопственом духовном својином, уколико их je он усвојно тако да су она постала његов део а он њихов. Васпитавамо уколико смо и сами васпитани, даље не. Стога je пример толико утицајан: он je живи доказ могућности оживљавања вечитих вредности у датој искуственој ситуацнјн. Он помаже васпитанику у његовом тражењу сопственог пута према вредностима. „Оснивачи, пророци, апостолн и мистици водећнх религиозних система, заједно са великим уметницима који су такође на сво] начин оруђа мистичке интуиције претстављају прве инструменте верске истине' који нас доводе у везу са наднскуственим и металогичким аспектима Бесконачне Разноврсности“. 1 ) Пример великог човека најлакше успостав.ъа ону живу везу васпитаника са тнм светом и јача његову живу веру у могућност остварења идеје у свакој датој ситуацији. Истраживачи, уметници и морално-религиозни људи врше стога тако дубок утицај што претстављају слнку оствареног идеала, који није вишеу „царству ндеја“ и од човека одвојен непремостивим јазом, него бар донекле излази у сусрет његовим напорима. Кант je рекао о научном раду а то важи исто тако за сваки духовни рад : „Осећам сВу жеђ за сазнањем и жудни немир да у томе напредујем, али исто тако и задовољство при сваком кораку напред“ 2 ).

-5 Не ретко чује се у педагогицн да je васпнтање рад на остварењу нечега што тек треба да буде, а мисли се на морално усавршаванье детета које расте. На тај начин се не може да оцени средишнн знача] идеја истинитог, лепог, доброг и светог, које треба остварити. Ове су

1 ) Sorokln, Р.: Crisls of Onr Aue. New York 1946; p. 112

*) Навод по Менцеру у Kantstudien. Bd 29; Heft 1/2 ip. 7.