Bogoslovlje

додуше неисцрпљиве и не потпуно остварљиве, али воде човека у његовој борби за Слободан душевни живот. И оне спадају у „идеалне захтеве“ (Симел.) Доживљај идејеје сам собой доказ за то да је човек оспособљен да себе прожме идејама и приближн их себи. Прве побуде доживи дете улазећи све дубље у свет какав je замншљен у науци и уметности, моралу и религијн. Поглед у свет слободе и вредности чини да му се биолошки живот прикаже као узан, ограничен, везан. Сваки интерес који та] свет побуди добнја облик и правац, постаје путоказ и циљ. Ни једна од човекових активности не полази само из њега нити њоме управљају једино биолошке снаге. Свака тражи неки надвремени идеал. Дела великих уметника, наука са својнм тековинама, религија са својим учењима и делима све то обухвата човека и ствара једну богату атмосферу која прожима све кутове душе и свакодневног живота. За васпитача je важно да мисли о томе. Он сам доживљава цео та] свет вредности, смисла, вечности и труди се да у њега уведе и свога васпитаника. Он му га чини приступачним. Већ први корак младе душе преко граница искуственог света прилично je сигурна гарандија да ће начинити и следећи. Скупљање чињеница о искуственим облицима васпнтагьа датам у разним заједницама и епохама не може да пружи довољно материјала за изграђивање једног педагошког система. Васпитање мора да узме у обзир и утицај одозго, из света идеја. Оно што je искуствено остварено указује додуше на присуство тих утицаја, али не приказује њихов узрок. Зато чињенице из васпитања као појаве не могу да објасне све што се тиче њиховог смисла, правда и значаја. Стога je јасно да педагогика не може да буде чиста искуствена наука. То се доказује многим неуспелим покушајима да се она начини таквом. Могућно je и потребно говорити о међусобној помоћи између педагогике и осталих друштвених наука. Историја, етнологнја, психологија, социологија све бацају светлост на васпитање и помажу науку о васпитању. Али све оне иду пре свега за својим сопственим циљевима. Првву и потпуну светлост на васпитне тежгье и утицаје може да баци само педагошка наука. Само она има пуно разумевање за присуство идеја у духовном уобличавању детета и одраслога. Стога наука о васпитању стоји ипак ближе филозофији него ма којој искуственој науци. Обично се тврди обратно. „Било би кажњиво“, каже Флитнер, „ако се не би нова медицинска, психолошка и социолошка сазнагьа искористила и педагогики“. 1 ) Али се не сме заборавити да би исто тако било „кажгьиво“ не искористити у медицинским и другим друштвеним наукама педагошки поглед на душевни живот. Многа „решења“ природнонаучног и моралног просвећивања, не би била тако површна кад би се узимало у обзир и педагошко искуство о сложеном душевном животу човека. Човек je само онда пуна личност кад у свим својим акцијама тежи савршенству. Као искуствена наука испитује педагогика методе и средства која припремају процес оживљавања идеја у детету и упућују васпитни утицај. Васпитавање се мора замишљати аналого религиозном преобраћању, као духовни препорођај. Додуше човеку je немогућно доћн до Бога, али он се може припремити да при-

] ) Systematische Pädagogik. Breslau 1933; р. 17.