Bogoslovlje

хвати истину од Бога и буде достојан открнвеша. Исто важи и за науку и уметност; инспирација се не може постићи по вољи и присилно; она долази одозго. Напором во.ъе може се постићи само унутрашша припрема. Продирање иде]а у свет искуства збнва се једино путем којн религија обележава као „откривеше“. Ова] доживља] интересује пре свега педагога. Његова сарадња на друштвеним наукама ]е потребна, ]ер он не само да доприноси јасноћи решења него им и помаже да објасне шихов знача] за човека уопште. Погледу педагога приказује се живот одређен идејом; он види форматнвну снагу вредности. Можда бн се могло рећи да по]ам истине у педагогици обухвата више него у другим наукама. Јер за њу није довољно да утврди чишенице, она одмах oceha присуство иде]е или вредности, ко]а утиче формативно на дух васпитаника. Ако претставимо васпитни акт да би смо га тачније одредили морамо уњему наћи утица] идејног васпитног чиниоца. Али он оста]е увек само суб]ек тиван васпитнн чнннлац и може се стога само психолошки испитивати. Дете доживљава истину својим учешем и знашем. Педагогика баца апсолутну светлост на искуствено знаше, што васпитава, утиче уобличавајући, оплемењујући. Остаје првенствено право Апсолутнога да поново прихвати човека из шегове везаности за просторно-временску стварност.

X Задржавамо се на чншеници да педагошка истина не спада само у свет искуства. Она говори о човековом учешћу у надискуственом свету. Кад напротив социологија говори о тежшама и цшьевима друштва, утврђује их у друштвеним променама и тиме мисли да их довољно објашњава, она заборав.ъа да су то само животни и искуствени циљеви. Томе се мора додати још нетто! Педагог испитује не само корачање човека ка нде]и, него и његово унутрашње уобличаваше за којим он тежи да би се оспособио за успешно корачаше тим путем. Он мисли и на формативан утица] свог сопственог рада на васпнташу. Разлика нзмеђу нау к е о васпитању и других наука прилично je велика, чак и између ше и њој блнских наука пснхологије и социологије. Ове последње нмају за циљ да испитују појаве и евентуално нађу законе. Напротив, педагогика полази од општег и нде према поједнначном, према индивидуалном случају. Васпитнн акт се доживљава увек у дато], специфично] ситуацији, како од стране детета тако и од стране васпитача. Типично, уннверзално не значн много за васпитача и васпитаника. Напротив, конкретан случа] показује пут и могућност за акцију у датом тренутку и дато] снтуацији. У овом лежи знача] религије као васпитног чиниоца. Она узима сваку истину као ]едан случа], у коме се показује утица] Апсолутнога на конкретно, на живот. Знаше религиозное човека служи као регулатив за живот у светости. Кад овде ипак дође до сукоба између теорије и праксе то ]е под утицајем теоретскога момента у човеку, ко]и може постатн битан црта и код религиозное човека. За чисто религиозное човека јединн