Bogoslovlje

109

ховитош анализом Кронер долази до ових констатација; а. научно »чисто« искуство постоји само у апстракцији. У реалном животу научник носи у себи искуство своје средине, свога доба, своје земље. Научно искуство je самоидеал; оно се вештачки издваја из тока реалног, актуалног искуства, које je сложено, б. О сазнању се не може говорити као о продукту једне врсте искуства; оно je продукт личног и неличног, индивидуалист и социјалног, непосредног и прсредног искуства. в. Култура није наставак искуства, није почела искуством; њу ствара човек тиме што тражи смисао својих жеља, планова, акција. г. Искуство поставља проблем „даваоца датога”, дакле води даље од себе. Али тај проблем се решава само акцијом целокупног културног рада, никако само радом у једној области. Поставља се, дакле, проблем улоге појединих области рада. На први поглед се чини као да наука пружа објективну слику света;, уствари она даје фрагменте који треба да претстављају целине, разлаже Кронер доста давно познату мисао. Наука даје апстрактне, интелектуалне описе. Радећи логичким, рационалним средствима она цепка свет, раздваја юа и удаљава од његове - реалне целине. Али наука губи много тек онда кад се одрекне теориских циљева и почне да служи само практичним. Техницизам и практицизам у науци лишавају je ньеног правог карактера. Они воде науку цивилизацији, која je претпоставка и последица културе али je нижа од вье jep служи само анималном животу. Границе науке чине по Кронеру: а. обухватањем појединости и разноврсности она се удаљава од живота. Свет се раставља на области које одговарају законима нађеним у њииа, б. Човек се не може потпуно испитати ако се подвргне научном испитиваньу; не зна се докле иде законитост нађена у њему. в. Својим средствима наука не може да обухвати целину света. Упоредо са свешћу о границама науке јавља се и страх од њеног опадааа, одн. јачања утицаја ван-научних области рада. Знак je слабости науке кад покушава да избегне ту опасност неком врстом научног тоталитаг ризма, тежњом за ньеном свевлашћу уз упоредно свођење на минимум или порицанье значаја других области културног рада. Кронер то увиђа и тврди да су погрепши покушаји сциентизма, које чине само ненаучни духови стварајући збрку у појмовима и акцији. Уметност, мисли Кронер, са више успеха него наука решава проблеме и ствара јединство личности човекове. Она слика свет у његовој целини, блиска je животу и дело je шире области човекове душе. Она не само да toije супротна истини него joj je ближа од науке. Она ствара помоћу интуиције, имагинације и координације; блиска je искуству, животу и охвата свет као целину. »Свет имагинације je апсолутно независан од чега било ван себе; он je ... савршено довољан себи, уравнотежен у себи, заснован на самом себи . . .” (118). У њему су измирени не само једност-разноврсност, индивидуалност-универзалност, него такође слобода-дужност, време-вечност. То je могућно jep уметност не описује само свет него и човекову душу. Она je стога „погоднија од сваке психологи)е да саопшти истину о човеку”. (120). Уметност има такође своје границе излаже Кронер: а. она индивидуалном појавом или ствари претставља универзум; б. уметник je пре свега