Bogoslovlje

110

живо биће а тек онда стваралац. Уметност je контемплативыа, живот je реалан. в. Уметност помоћу инспирације спаја индивидуално са универзалним, дакле зависи од „милости” муза. Уметник je весник муза, не Бога; он Iне даје коначна решења. И као геније уметник je ограничен. Као сциентизам са науком тако и естетицизам са уметношћу покушана, неоправдано, мисли Кронер, да претстави уметност као последше мерило за остале области културног рада. То je културна грешка, као и сваки сличан покушај у некој другој области. Реални живот садржи ,све моменте, из којих ничу области културе; од њих ни један не може да обухвати остале. Потпун човек je и морално биће; само тако он je потпун. Кронер излаже; а. савест упућује човека да усклади.свој рад са моралним законима. Она je унутрашњи глас моралности. б. Морални закон je метафизичког порекла; искуствене потребе га не оправдавају довољно. У моралу се допуњују унутрашња легислација и акција. Али: a. чињеница греха и моралне слабости доказује границе морала. Морална личност може да буде у недоумици, збутьена због неслагања између индивидуалне смтуације и општег закона, б. Морал не пружа коначно решење антиномија искуства. в. Морал поставља циљеве који су непостиживи потпуно. Морализам који сматра да je морал довољан сам себи, подвлачи Кронер, чини исту грешку као сциентизам и артизам. Он превиђа да je смрт непобедива и изнад физичких и моралних снага. Морал и културна свест захтевају веру, која одређује смисао живота. Али они не могу да дају веру; вера прелази њихов домен и капацитет, као што je случај и са искуством. Јер искуство већ поставља проблем ~даваоца“, онога што je иза, изнад датога, ма да не може да пружи одговор, подвлачи Кронер. Коначно решење мора да дође од самог „даваоца”. Филозофија покушава нешто стварајући појам „светски дух”, „светска душа” и сл. али то су само речи. Историја показује да човек не може да живи а да не нађе своје место у универзуму. Он мора да има религију, мора да oceha, мисли, да xohe нешто што обухвата универзум, Најзад Кронер истине да je религиозно искуство у својој основи мистично; везано je за однос према тоталитету ствари а артикулише се религиозним изразом. Оно je пре сваког израза, пре сукоба свест-објект. У њему нам није „дато” првобитно искуство; о њему нам се ту само јавља. Као што нашу атмосферу опкол>ава небески свод, тако нашу културну атмосферу опкољава нешто више и несхватљиво. Религиозна вера лишава се свог правог смисла ако се одвоји од мистичког искуства из кога ниче, које интерпретује и артикулише. Вера je незаменљива филозофијом, али je и не замењује. Не само филозофија него култура уопште не постиже никад свој циљ. Морал остаје код свог учекьа о греху и одмазди, врлини и пороку; наука даје само конвенционална правила; уметност без. религије пружа само уживање религија једина спасава човека и подржава његову веру у културу, којој она једина даје последњу санкцију и верификацију. Љубав, мистична јер je религиозна, ствара друштво у коме се сваки може да идентификује са сваким. Љубав која прашта објашњава такође загонетку стварности мирећи човека са Богом и Бога са светом. Р. В.