Bogoslovlje

85

кренуо je 6 септембра за Русију, н то преко Венецнје, Сења, Загреба, Будима, одакле je дошао у Краков, где je као кардинал свечано дочекан од стране краља пољског Владислава и епископа. Пошто je посетио Љвов, Вилно, Смоленск и Кијев, делове своје митрополије, како то сведоче летопис (Густински) и Симеон Суздаљски, стигао je напокон, митрополит Исидор, треће недеље великог поста 19 марта 1441 године у Москву. Митрополит je свечано ушао у Москву у свој катедрални храм св. Успенија; пред њим се носио латински крст, пошто je био римски кардинал и легат апостолског престола. На архијерејској литургији, коју je отслужио, митрополит Исидор je споменуо као главу цркве папу Евгенија и дао je да архиђакон прочита са амвона грамату тзв. осмог васељенског . сабора у Флоренции о сједињењу цркава. Великом кнезу je дао спецнјално писмо, које му je упутио папа Евгеније, препоручујућн му митрополита Исидора, кардинала и легата римског апостолског престола, са жељом да му помогне око спровођења уније. Митрополит Исидор није наишао у Москви на разумеванье, напротив, велико негодоваше je настало у Русији. Велики кнез je наредио да се митрополит Исидор лиши слободе, а пошто je и у затвору у Чудовом манастиру у Москви, остао упоран и унијата, омогућио му je велики кнез Василије да 15 септембра 1441 побегне из земље, вероватно да не би имао политичких тешкоћа са иностранством, пошто je Исидор био римски кардинал. Митрополит Исидор се вратио у Рим, али и даље je фунгирао као митрополит кијевски и целе Русије, са надом да he се кад тад вратити у Москву. Унијатски цариградски патријарх Григорије .Мама (1445 —1450) у једном писму кијевском кнезу Александру Владимировићу, напомиње да ће се; „преосвященный митрополитъ киевскш всея Руси и всечесный кардиналъ киръ Исидоръ о Святем ДусЬ возлюбленый братъ 9 ...“ вратити. Митрополит Исидор je живео неко време и у Цариграду, вероватно да je то било пре смрти цара Јована VI Палеолога (| 31 октобра 1448 године). У то време митрополит Исидор je хиротонисао Данила епископа владимирское и берестејског (Мала Русија), за онај део мнтрополије који je био у Литви. Последњи пут био je Исидор у Цариграду да у Св. Софији још једном прогласи унију, али je већ 29 маја 1453 пао Цариград и тиме je интерес за унију код Грка престао, пошто je и иначе био форсиран само од стране дарске власти и патријараха Митрофана и Григорија, a није имао корена код православних Грка. Унија je била осуђена од стране источник патријараха у Јерусалиму 1443 године и у самом Цариграду 1450 године. Руска аутономна митрополија, бекством или боље рећи прогонством митрополита Исидора, остала je упражњена и одвојена од уннјатске патријаршије у Цариграду. Требало je поставити митрополита без потврде дариградског патријарха и то се и десило 15 децембра 1448 године. Епископ Јона, рјазански, био je од стране сабора епископа, архимандрита и нгумана a вољом великога кнеза Василија, изабран, за првог аутокефалног митрополита Руске земље. Митрополит Лона je био признат прво у Московској велико) кнежевини а тек 31 јануара 1451 био je признат и у Литви од стране краља пољског и великог кнеза

9 А. Н. Поповъ стр. 332,