Bogoslovlje

86

литванског Казимира; једино није добио Галицију која je била тада већ од XIV века у саставу римокатоличке Пољске. Митрополит Јона je управљао целом митрополијом све до 1458 године, кад je папа Каликст 111 поставио за Литву и Галицију, Григорија, бившег архиђакона митрополита Исидора (Исидор се услед старости није решавао да пође у Литву, а ускоро je и умро 27 априла 1463). Посвећење Григорија за митрополита извршно je избегли патријарх унијат Григорије Мбма, који je живео y Риму, док je грамату о постављењу издао папа Пије II (Енеја Силвије Поколомнни). Чнм су у Москвн дознали да нови митрополит унијат Григорије иде у Литву у Кијев, одмах су предузели мере да то спрече. Велики кнез Василије Васнљевић, написао je писмо краљу Казимиру у коме га моли да не пушта унијата митрополита у Кијев, јер у целој Русији може бити само један митрополит. Митрополит Лона je упутио своје изасланике, тројицког игумана Васијана и кириловског Касијана са поруком и апелом на епископат и великаше у Литви да се одупру новом митрополиту унијату. Мисија и великое кнеза и митрополита Лоне није успела; краљ Казимир, као римокатолик примио je митрополита Григорија и шта више препор-учнвао je великом кнезу Василију да га и он прими у Москву, а да отстрани митрополита Лону. Митрополит Лона сазове сабор епископа велике кнежевине Московске крајем 1459 године на коме су се епископи заклели и ту заклетву писмено потврднли, да he бити увек верни матери Московској цркви, њему и његовим наследницима и да неће имати никакве везе са униатом митрополитом. 10 Прилике под којима je постављен за митрополита од стране Руса митрополит Лона, биле су нзванредне; у Цариграду су и цар и патријарх примили унију, логично je да се Руска црква морала одвојити од Цариграда, од матере цркве; али се тада није мислило да то тако остане и у будуће; решење je било привременог карактера, све до времена док се у Цариград не врате православии патријарси. Међутим десио се још један, врло важан догађај, найме пад Цариграда 29 маја 1453 године; догађај који je дефинитивно одвојио Руску митрополију од Цариграда. Цариградски патријарси после пада Цариграда су одбацили унију, али заузети својим бригама око сређивања односа између цркве и нове нехришћанске државе, Турске, нису одмах протествовали против независности Руске мнтрополије. Првн протест je дошао од стране патријарха Дионисија 1, и то у случају митрополита унијата Григорија кијевског. Митрополит Григорије после дванаестогодишње управе митрополије у Кијеву вратн се православној вери и 1470 године замоли потврду и признање од патријарха у Цариграду за митрополита кијевског и целе Русије. Патријарх Днонисије I га прими у православље и потврдн за митрополита, с тиме, да се Григорије има признати за јединог легалног и канонског митрополита целе Русије, а да се отстрани митрополит у Москви, као незаконити и непризнатн од Васељенске патријаршнје у Цариграду. У Москвн су после смрти митрополита св. Зоне (умро 31 маја 1461 године) бирани митрополнтн вољом великог кнеза и сабора епископа и вишег свештенства, те се велики кнез Иван 111 Васнљевић (1462 —1505) и не осврће на овакво решенье патријарха Дионисија 1, док се митрополит Григорије није

10 Исп. А. Шпаков, Государство и церковь стр. 239, 240.