Bokeljske priče

60

би интервенисао которски провидур, кратко би одговорио: Ја нијесам гусарио . . . Нико није имао смјелости да му изађе на мегдан и он је увијек остајао праведан, а његове авантуре и зулуме по мору плаћала је цекинима општина. Јунак је постао силежија и лопов. Мегдан на пјешчаном спруду Каменара био је славодобитан и кобан. Слава га је све више опијала, снага је надимала груди. Валови су се играли обалом. Човјек баци један каменчић у море. На површини никнуше бијели колутићи и одмах се распрснуше. За вријеме похода требињског паше да пљачка херцеговачку рају наставио је човјек паша је једној племићкој породици, у Перасту, оставио своју ћерку, јединицу. Бојао се паша да му ко не отме љепотицу. Вицко Бујовић је неколико пута видио Туркињу. Млада крв је тихо врела док није прокључала. Дјевојку из храма силом је одвео у своју палату. Лјепота пашине ћери привремено га је умирила. Зато су перашки племићи појачали мржњу према Вицку Бујовићу. Говорили су: у нашем граду хришћанин неће некрст љубити... Банчење се настављало. Уз љубав лијепе Туркиње грдио је све Пераштане. Са булом је побјегао у Дубровник. Онда је наумио да се отараси дјевојке и поврати у родни град. Пашину је ћер понудио за жену једном мјештанину, а када је тај одбио непогрешиво је синуо мач Бујовића. У Борби за ослобођење Херцегновога од Турака, Вицко Бујовић са 360 Пераштана, напушта родни град. Између свих ратника он први на бедемима Тврткова града развија хришћанску заставу, а то се мјесто и сада зове „Продор на перашка врата”. То је посљедњи бљесак јунаштва Вицка Бујовића . . . Послије боја живот је ишар старим коловозом: дизана су једра, гусарило се, пљачкало турско и хри-