Bokeljske priče

61

шћанско, невјенчано живјело са дјевојком из харема, изазивао племство све чешће и дрскије са наредбама „доорим људима”. Мали, пођи у кућу племића X и донеси ми рукавице. Заборавио сам их на кревету његове ћерке. .. Ударани су темељи цркви св. Николе што је много љутило Млечане због натписа на славенском језику... Дванаест племића гледало је како израста звоник богомоље споменик славе перашких помораца ... Скована је завјера или да свих дванаест племића изгину или да Вицко Бујовић више не љуби Туркињу. Тог кобног јутра, момак је без оклопа и' мача шетао улицама. Онда је кренуо да и он види како израста звоник богомоље. Дочекало га је дванаест племића као дванаест гладних вукова са повицима: Бујовићу, куцнула је последња ура. Ова се црква неће освјештати док нам се не поклониш и не оставиш Туркињу. 'Скочио је као тигар. Хитар и вјешт покрет тијелом мач једнога племића био је у његовим рукама. Снажан замах један је племић пао. Онда се уском улицом повлачио својој палати и лијепој Туркињи која га је жељно очекивала. Тамо би му у помоћ прискочили „добри људи”. Отступао је и мачевао се са дванаест племића, па није ни видио када су двије жене иза љегових леђа, преко уске улице, растегле конопац... Запео је за њега и поклекнуо мач је пробо највећег јунака Пераста. Кад је то сазнао млетачки дужд, издао је наређење да се одмах погубе сви завјереници, племићи, који су учествовали у убиству Вицка Бујовића. Да их не снађе казна разбјежало се дванаест племића. За њима и сада зјапи пустих дванаест палата, од којих је најљепша она Бујовића. Слава перашког поморства и богатства тог дана је прешла зенит .. . Вјетар повија гране. Чемпрези тужно цвиле. Повјеровао сам да и стабла могу плакати.