Borba, 05. 07. 1963., str. 5

Петак, 5. јул 1963.

УЏБЕНИКА ИМА И НЕМА

Већ крајем августа по-_

чеће уобичајена ужурбаност, пуна чекања и нервозе, тако карактеристична пред почетак сваке школске године. По још летњој врелој спарини родитељи, учитељи, представници ђач ких задруга и ученици 0бићи ће сваку књижару да би нашли уџбенике које је прописала школа или одабрао наставник,

Тако ће ови неуморни тра гачи до средине септембра успети нешто да учине: набавиће неке уџбенике, за друге ће причекати, можда и до децембра, неке уопште неће наћи. Као у осталом сваке године.

Издавачи су сада препуни обећања и бројки: ове године је највише учињено да се школе снаодеју уџбе ницима, до септембра на „лагеру“ ће бити пет хиљада тона штампаног материјала, мали број :тредмета остаће непокривен...

Свакако да ће бити у пра ву. Јер, заиста, ова година је једна од најбогатијих У издавачкој делатности намењеној потребама ученика и школа. Само београдски издавач — Завод за издавање уџбеника Србије избациће на тржиште разна школска издања у тиражу од око два милиона примерака, Тако ће ученици 0сновних школа имати све уџбенике, а гимназијалци, ако буду стрпљиви до октобра и новембра, такође ће имати из чега да уче.

Како ће се снабдети ученици стручних школа И студенти виших и високих школа — то је друга половина овог питања, која је у току низа досадашњих го дина добила тако наметљиво прозаично име: проблем уџбеника.

Јер, тврдили или не да је у овој издавачкој делатности постигнут несумњив успех, да су се појавила многа имена нових аутора и за хваћена досад необрађивана градива, остаће као необорива чињеница, да ће ученици техничких, економских, медицинских, хемијско-технолошких и раднич ких школа имати преко 500 наставних предмета а свега 262 уџбеника. ;

Издавачи и просветни органи, кад би одговарали на питање зашто још нема довољно уџбеника, изнели би многобројне разлоге. Они се заиста боре са тешкоћама за које нису увек криви. На рочито за стручне школе те

шко је наћи ауторе, јер оне су многобројне, разнородне, често су тиражи минимални и не исплати их се ни штампати. А те тешкоће су повезане и са ауторским хонорарима (стручњаци, на пример, радије прихватају друге послове него писање уџбеника), и са дотирањем ниских тиража који, због извесне специфичности и техничке опреме, захтевају

веће материјалне издатке. Итд. ; Међутим, то је само део

тешкоћа кад је реч о проблему уџбеника. Има и дру гих које се, рекло би се, мало могу правдати. На пример, још увек не постоји не

ка чвршћа сарадња и коор- |; динација између издавача у |;

републикама. Сви углавном штампају све уџбенике, за све школе и предмете, водећи најпре рачуна о томе да ли ће школе у тој републици бити подмирене или не. Уместо да се заједнички планира, да се траже аутори и уџбеници тамо где их има, без обзира на то у коме граду они живе, или се штампају. Отуда долази, по ред осталог, и до тешкоћа на плану образовања: до несхватљивих разлика у изучавању појединих предмета — историје и књижев ности, на пример.

Посебно је питање да ли заиста не постоје баш никакве могућности да се набави и оних 238 уџбеника за стручне школе и готово две трећине литературе за студенте виших и високих школа. Јер могу се и уџбеници преводити са других језика, посебно припре мати за штампу, уз ограде

Упбеник код нас, у рефор мисаном школском систему, није „основно средство“ образовања и његова је улога пре у томе да се користи само као литература, подсетник. Међутим, ако из године у годину расте број школа и ученика, ако заједница с правом очекује од те милионске војске у школским клупама, да за годину, две, три и четири носи нове, сложеније процесе производње у привреди и равно правно учествује у стварању социјалистичких друштвених односа, онда се она не може солидно образовати на основу импровизованих предавања и бележака. Напротив, један озбиљан, на науци заснован ме тод образовања захтева не

саме упбеник већ и много више извора и литературе, ' н. ПЕШИЋ

Једни траде —

дру:з баде

Када се подиже неки но ви угоститељско-туристички објект, онда се унатред зна да то не чини неко већ ухтодано туристичко-угости тељско предузеће — _ него су инвеститори градови, от штине па и срезови.

У Зеници је подигнут „мали Метропол“ — хотељ „Металург“. Отлиштина га хтела — отлштина га

изградила. Сада је сасвим свеједно колико је милијарди стајала изградња тог жотеља, алм је сасвим изве сно да, када је био завршен, њиме није управљала општина, инвеститор, већ је предат угоститељском предузећу. На први по глед све је у реду, угоститељско предузеће, без муке ц пара, долази до ретрезентативног хотела. Ме ђутим, већ у почетку сви"а је било јасно да ће хотел, такав како је изграђен, замишљен цм организовањ — бити, не извор прихода, већ сталних 2убитажа. Бојазањ се остварт“ ла: „Металург“ је нерацио наланњ објект.

Слимчањ је случај са „Бри столом“ у Тузли, „Славијом“, „Ушћем“ м још некољико жтотела и ресторана у Београду, итд.

Садашњи систем кредитирања _ угоститељских и туристичких раднихг организација је такав да ови радни. колективи _ уопште нису _ замнтересовани за прошмрење, доградњу и мо дернизацију, а да се не %0 вори о изградњи нових катаљмитета.

Банкарски (или неки Ору ги) стручњаци су израчуна ли да се нови хотел може амортизовати 3а пет (5) годита, а угоститељи кажу да треба најмање 30 година! Како компромис још није нађен — кредити се одобравају само са малим роковима враћања, а то је неприхватљиво · за радне организамије,

Отуда се, као итвеститори, јављају градови мо опл тине, заинтересовани за ту рустички развој краја ми подижу нове објекте које после предају угоститељској мрежи,

Али, као по правили), Чим приме објект, угости~

кесшење

тељи констатују да је нови жотељл ил ресторан саграђен на њепогодном месту, да је нефункционаљам, да не одговара намени на“ могућностима становтишт“ ва, да ће нерационално тословати итд.

С друге стране, уверилм смо се да је динар који је уложио радни колектив У изградњу нових _ објеката — брзо исплатив динар, а дчнар отлштине веома скут џ пчерентабилањ,.

Зато, стварно нема разлога да носиоци итвестици оне изградње нових туристичкижг и угоститељских објеката не буду онш који ће тосле тим објектима % управљати: радни колекти ву угоститељских тредузека. 137

Реч има банка.

, в: Б

БОРБА

ГРАЂАНИ, УПРАВА И БИРОКРАТИЗАМ

ПОТРЕБНО ШЕСТ ГОДИНА ДА СЕ РЕШЕ ЗАОСТАЛИ ПРЕДМЕТИ!

„Дечји додатак противзаконито користило 2.600 лиџа. — Крајем прошле године остало је нерешено 25 хиљада предмета из области имовинско-управних односа

“

Тузла, јула

— Све већи је број приту жби на рад органа управе нашег среза. Преко две тре "ћине притужби поднели су радници и земљорадници, а половина се односи на незаконити рад органа управе... Ове речи Јовице Лазаревића, председника Среске скупштине, на саветовању о раду органа управе на подручју тузланског среза, ко

је је одржано пре неколико дана, поткрепљена су бројним подацима. На саветовању су били представници свих 18 општинских скупштина.

— Неблаговремено решавање предмета по захтевима грађана, како је то констатовано у извештају који је поднет учесницима саветовања, постаје све више правило. Тако је крајем 1962. у општини остало 23.500 нерешених поднесака, затим 25.000 предмета из области имовинско-управних односа, из области рада и радних одоса — 3.675, признавање стажа — 2.905, стамбено-комуналних посло ва — 1.885, а преко 5.000 је застарело У административ но казненом поступку.

Оптужбе и против оних који треба да решавају жалбе

Ревизијом 21.500 предмета на основу којих је приман дечји додатак, утврђено је да је 2.306 лица поднело захтеве са неистинитим уверењима, док су 2.694 лица користила додатак на темељу нетачне документације! Исто тако, делимичном ревизијом пред мета за признавање радног и посебног стажа због неисправности оспорено је у општинама Бановићимаи Братунцу преко 17 одсто, у Сребренику и Лопарама 40, а у Угљевику чак 50 одсто предмета! “У

„Друшшђена троника

(Илустрација: Р. Тузина)

Ријека, јула

Јосип Маркулић, радник из Ријеке, издржава шесточлану породицу месечном зарадом од око 21 хиљаде динара. Има четворо деце на коју не прима дечји додатак. Разлог прилично чудан: Маркулић је стварно и једино радник, али се у општинским докумен тима и књигама води као земљопоседник. Земља — коју никада. ни једног јединог да на није обрађивао ни кори-

стио — приковала га је чвр-.

сто, никако да је се ослободи и оствари за своју децу право, које имају деца свих запослених у земљи — дечји додатак.

Како је Маркулић постао „земљопоседник“ и како не ус пева да се реши поседа којег нема — види се из докумената која се већ три године гомилају и већ сада представљају замашан свежањ.

Као дечак од десет година напустио је родитељски дом у селу Горици (општина Задар). Отац је умро док је он био у војсци и оставио му У наслеђе земљу. Како се Јосип Маркулић није никад вра ћао на земљу. његов ближи рођак је распродао, разделио и нешто задржао. Данас,

Град се модернизује: модернизујмо и управу

Примљени број притужби

у општинама у 80 одсто слу чајева односи се на рад органа управе. Поред тога, велики број жалби против | њих поднесен је и друштва но-политичким организаци јама. Било је доста примера да су притужбе даване и оним лицима против којих су и биле поднесене —

да их они решавају!

Одговори грађанима, пишје дословце у извештају,

често су неубедљиви, повр-

| шни, а то.се дешава и кад за свој рад службе морају да полажу рачуна и вишим органима.

Где леже узроци

Када су тражени узроци и слабости за овакве слабости, констатовано је следеће: · – | — Облици и методи рада органа управе и јавних слу жби у њиховим односима са грађанима заостају за општим друштвеним развит ком, због чега се не обезбе'Ђује спровођење закона и прописа. Методи руково| Ђења су врло лоши, службе ници немају потребан утлед посебно због незаконитости и недоследности у примени прописа, спорости, застарелог начина пословања, неди сциплине, протекције, биро- | кратизма, фамилијарности, | примитивизма и корупције. |

Има доста разлога што су овако тешке речи пале на! рачун органа управе у општинама. Дискусија је показала да је утицај јавнос-

што је и изазвало разне де формације и аномалије. Гра ђани су, тако рећи, из дана у дан све незадовољнији, по себно тиме што се преко ра зних веза, интервенција и протекција решавају ства- | ри. Све ово изазвало јеи озбиљне политичке после|дице. Међутим, управа не пружа довољно ефикасну | помоћ. На прамер, 'инспек- | цијске службе су врло за-

стварно, то земљиште — које се у земљишним књигама води као власништво Јосипа Маркулића, обрађује и користи десеторо разних лица, па ипак, Маркулић због њега не ма права на дечји додатак. Већ три године. уз свесрдну подршку служби правне помоћи у Ријеци и Задру: он не успева да докаже да није зе мљопоседник. Да је радник.

На почетку је све изгледало врло једноставно: треба доказати да земљу. чији је он формално власник, ужива. Ју други им да је у земљишним «књигама треба — водити као власништво оних којима. стварно и припада.

И заиста. после дуже препи ске, маја прошле године, Сре ски суду Задру доноси пресуду којом се утврђује десет стварних власника и одређује да они изврше земљишно књижни пренос са Маркулићевог имена на своја. Дат им је рок од 15 дана. Међутим, нико од ових власника није извршио пренос, па је Марку лић захтевао да се то књижење изврши ми без њихове иницијативе, на основу аудске превуде.

Да би се то могло урадити, од Маркудићр је тражено да

ти на њен рад веома слаб, |

пуштене, а у 18 општина у срезу има свега 20 гамостал них инспектора. Слабости се великим делом огледају и у томе што је квалифика циона структура веома слаба — 62 одсто службеника (у месним канцеларијама и 95 одсто) има само четири или осам разреда основне школе, а свега 7 одсто је са високом и вишом струч-

ном спремом. Од судија за ,

прекршаје само један има високу стручну спрему, један вишу, а остали претеж но нижу школску спрему!

Нашло се средстава за ловачке куће ми стадионе Посебан проблем представља флуктуација кадрова, због чега велики број предмета и остаје нерешен На пример, из области имовинских правних односа има укупно заосталих око 25.000 предмета, а с обзиром на садашње норме и број службеника — за њихово решавање —· потребно је

2.500 радних дана или шест година. Ни ситуација у дру гим службама није много боља. 1

Тачно је — истакао је председник Јовица Лазаревић у реферату — да смо нашли средства за изградњу ловачких кућа, домова, стадиона, хотела и слично, али нисмо нашли новац за бољу опрему и смештај органа управе, за типизацију и стандардизацију средстава за рад.

Општа је оцена учесника саветовања у Тузли да ће нове општинске скупштине имати пуне руке посла док све ствари не поставе на право место. Има десста потодних и ефикасних начина да се такво стање измени и успоставе бољи односи између грађана и „службеника иза шалтера“.

Закључено је да пословање свих органа управе и ја вних служби треба да буде доступно широкој јавности, а посебно друштвено-политичким организацијама.

Н. СТАНИШИЋ

и Страна, 5.

_БЕЗ_ПОСРЕДОВАЊњА

Пројектанти –

самостални

извознициг

Педесетак пројектантских организација траже дозволу да самостално послужују иностране наручиоце

Загреб, 4. јула Загребачки пројектанти. ни "су задовољни услугама специ јализованих спољно-трговинских предузећа, која су ретистрована и за заступање пројектних организација. Тако је, на пример, група домаћих стручњака патентирала начин извођења грађевинских објеката за жељезаре. Патент је заинтересовао инвеститоре У Аустрији, Швајцарској, Француској, па

чак и у Јапану. Пројект, међутим, није извезен, јер спољ

но-трговинска предузећа нису испољила ни најмање интересовање. Примера има више. Пројектанти сматрају да такви поступци не само што ди-

ректно умањују девизни при лив и могућност запошљавања југословенских предузећа на реализацији пројеката, већ штете афирмацији наших стручњака и научно-истражи вачких достигнућа на светском тржишту. | У досадашњем начину џласмана домаћих пројектантских стручно-техничких услу га иностраним инвеститорима, истичу пројектанти извозници су се углавном 0оријентисали на „добар по-

сао“, док је квалитет често био споредан. Спољно-трговинска предузећа, наиме, већином су тражила оне јефти није пројекте, запостављајући реномиране и стручно. спо собније организације.

Ови и неки други разлози навели су педесетак пројектантских организација, већином загребачких, да се удруже и да затраже дозволу да путем удружења самостално — без посредовања — послу жују иностране наручиоце.“

Али, иако обједињени, пројектанти још увек не испуњавају све услове за добијање регистрације. Због тога је упућен захтев надлежним ор ганима да се удружењу омогући да самостално контакти ра са страним партнерима. Јер, све је више пројеката и патената домаћих стручњака за чији откуп су заинтересовани страни купци. .

Захтев пројектаната подржава републичка Привредна комора, у којој изражавају уверење да би се на тај начин стручно знање и потенцијалне могућности наших пројектаната далеко више ко

ристили него сада. | А. 3:

РАЗГЛЕДНИЦЕ

БИТИ ДИМЊАКУ ДО РАМЕНА

Иванград, јула

На једном недавном састанку на општинском нивоу, један од овдашњих ак тивиста — познат по јетким шалама — рекао је, алудирајући на извесну недораслост града да се одмах усинхронизује са инду стријом:

— Што нам ово хтеде: Могли смо мирно да грицкамо плате и пензије!

И збиља, тридесет милијарди динара — колико је град на Лиму добио за последње три године да се, димњацима, вине небу под облаке — донеле су и бројне проблеме и комуналне главобоље до степена мигрене. Ту мисао не таји ни секретар општинског комитета СК. Добросав. Ћулафић: — Фабрика целулозе је грандиозна ствар, али ће далеко теже бити да ову ка сабу учинимо достојном да живи поред њених димњака. . . Ни иванградска улица, ни

продавница, ни кафана, ни |.

стамбени фонд, ни колективна чесма на углу, ни уч мала душа „мирног“ варошанина — ништа скоро од свега тога — уз сав послератни напредак — не одговара новонасталој ситуацији у граду. Јер, из аутобуса, из авиона. из сопствених кола — путник наједном открива гигант на остр ву између Лима и једне ма ње речице, и слика је дословно равна визији из сна или фатаморгани. Па димњаци, па хале, па они број ни објекти из реда споредних градњи, па нови људи, па град који расте. А ко да сретне и пружи руку и том димњаку, и будућем продук ту, и долазећем инжењеру, електричару и савременом пролетеру који у Иванграду треба да нађе родни град своје децег Зар да

по улицама, нека месара у | дашње, а улице су, као што

којој на свако кило месз долази и нешто грама мува. Или месна трговина хоја је годинама живела у уверењу да општински фактори неће дозволити конкуренцију, па је спавала за тезтом. Или пекара која је од шшеничног брашна правила хлеб као да је од јечма.

— Због тога смо — каже!— онај димњак, онај струч

Добросав Ћулафић — направили једну месару равну бољој београдској, до је сени завршавамо млекару, отворићемо две самопослуге, пекара ће бити нешто сасвим друго, нова продавница текстила вуче потро-

све то дочека ова прашина ! шаче више него све доса-

поднесе низ потврда и докумената. а између осталог и уверење да су он и оних десет лица регулисали све своје пореске обавезе, Када је хтео да их прибави. испоставило се да од тих десет поре ских обвезника — седам дугује порез за 1962. годину, а поједини — чак и преко 90. хиљада динара, 5

Тако се Маркулић поново, без кривице, нашао пред зидом. Имао је судски докуменат, који констатује да онни је власник земљишта, па ипак, није могао да се и у земљишним књигама избрише као власник.

Тада су људи покушали да

убеде Срески суд у Задру-да .

није неопходно прилагање у“ верења да су садашњи. власници .„Јосипове земље“ платили порез, јер други судови то обично не траже, Узалуд. Маркулић онда покушлаљва 7 5е Иван изјавом, коју је упутио а! | 1 ну родном _ одбору ва власништва на земљу,

Али, од Народног А одбора из Задра одговарају да се Јосип Маркулић не може _ одрећи права власништва над пољопривредним земљиштем које, према напред поменутој пре-

Кано је Јосип постао земљопоседнин

суди задарског суда више не поседује! :

у У овом тренутку ситуација је следећа: Маркулић, према пресуди Среског суда, није власник земље због које не може да добије дечји додатак., Алм, додатак не добија, јер је према земљишним књи тама — ипак власник! Пренос власништва са њега могао би се иззршити кад би о-

„них десет лица, који ту зе-

мљу користе, платили порез, али га они не плаћају. Маркулић са малим приходима, је два издржава породицу,“ а већ три“ године води овај спор, који захтева чешћа путовања од Ријеке до Задра.

Расплет овог административно-правног клупка које се омотало око Маркулића и ње гове деце није на в; у међувремену. деца У ок ва додатка, једно од њих је већ им прерасло доба кад би на до датак имало право. Да парадокс буде већи, неки од ствар них власника земљишта сасвим несметано п ј чји додатак! Ра 5

Можда би се излаз ипак мо гао наћи, Можда ствар није У прописима, него — у нееластичности приликом примене,

Јованка СОЛДАТИЋ,

Фабрика целулозе, мада јошт

се види, раскопане, правимо водовод и канализациУ 8

“ У борби да буде достојан своје рођене индустрије, Иванград је и поменуту месару, која је већ готова, гра дио скупљим парама него што је било неопходно. Мо гло се проћи јефтиније, али

Иванграда и околине

њак, нови грађанин који треба да осети да мора да се мења заједно са околином. Трговина је добила неуралгичне с нападе. Њени представници су долазили код одговорних и жалили се: забога, општина ће дозволити „извањцима“ да отварају продавнице. Шта да радимог

— Кључ у врата ако не послујете добро — кратко је рекао секретар. '

Није.лако ни општини. У лице су сад орање. Дебелг вене водовода и канализације (неће бити рушења, све је добро израчунато!) већ се плету комуналним подземљем. Сад се појавио и проблем паркова и градског зеленила. Треба осни вати нове организације које ће се старати о томе да све буде — градски. Колико

је тек коштала нова болни

ца (уз један зимушњи јавашлук који је резултирао прскање цеви, сад то из нова стављају).

Из праштине, као и из сваког радилишта које у по аи на бесмисао —

Ојављују се прва градска упоришта: на ОВИ пик дама већ сијају подноћ фир ме предузећа, Ускоро се очекује да београдски „Нови дом“ отвори своју фили јалу на обали Лима. Биће уведена и позорничка служ ба милиције — град је град. Доћи ће 'и нове школе. У стамбеним зградама — ско ро на сваком спрату — по једна мала Југославија У смислу кокрајина, нагласака, наречја. У језику града, У оном звону говора који до пире до продазника у ми-

у изградњи и са сопственим проблемима,

моходу, већ се наслућује је дан нови иванградски фон: мало брђанског, мало равичарског, мало дијалекатског, мало књижевног звука. Сад је прашина прекрила улице, па се умножили и чистачи ципела и њихови новчаници. Знају да ће се затрпати рупе куда прође канализација, да ће зем

мења лице (Снимио Миша Павловићу

љу прекрити дебели тепих асфалта. Куцају четкама '0о ковчежиће, очисте грађанину ципеле, наплате, а гра ђанин пође педесет метара, врати се послом, а онај исти чистач куца опет четком у ковчежић и још се Љути: их, што си циција, како су ти прашњаве ципе ле, а нећеш да их очистиш! А кад би их грађанин очистио сваки пут кад се запраше, требало би пар хи љада — дневно. а Нема више забринутих прича о траси "магистрале или ауто-страде — зна се: тде су димњаци, мода бити и пруга и путева. Наглим птирењем новогроадњи на приградске терене многа се ла постала су део Пан |

су то насеља: иванградске Карабурме, Дорћоли...

Пут од димњака води пра во у град: да се промени он као урбано биће. да се про мени грађанин као дет: на широком мозаику. Да с за пар година — из аутобу са, авиона или сопствених кола — види не само ги: тант што личи на фатаморгану, него и један град из пуних уста град.

ж.з

Гледајући, у одласку, високе димњаке, и ош ста ре иванградске чаршије (у кућама и људима), сетиб сам се оне чувене анегдоте: фратар у Паризу, одмах по сле Гутембергова проналас-= ка, држао је на рукама нову, миришљаву књигу, погледао ка Богородичној црк ви и рекао: „О унит 11 тити ноја а Ба 5

Димњаци ће гутати стари Иванград. о са

Божо БУЛАТОВИЋ