Borba, 08. 04. 1982., str. 10

Кулмпура

СТРАНА БОРБА — 8. АПРИЛ 1982. (),

ЉУБЉАНА ОД ЈУТРА ДО ВЕЧЕРИ

Кренуло културно лето

Девети конгрес Савеза комуниста Словеније леп повод да, раније него обично, почну разноврсне и богате приредбе

(Љубљана, 7. априла) — Већ почетком идуће недеље Љубљана очекује најмање хиљаду гостију ко ји ће, из свих крајева Словеније, доћи на 9. конгрес Савеза комуни ста Словеније. Устаљена је прах са да се поводом одржавања ној већег скупа словеначких комунис та за делегате и госте, те све жи теље Љубљане и путнике-намернике приреди богат културни про грам. Тако ће и сада бити.

УЗ једанаест сталних изложбених објеката за ову прилику ада птирано је и реорганизовано јоп четрнаест привремених и врло прх кладних изложбених павиљона, у чијим просторијама ће посетиоци моћи, поред врхунских остварења сликара Јожета Петковшека и де ла словеначке ликовне уметности 20. века, да виде колекцију „Сли карство у Југославији — савреме ници“, изложбу „партизански пла кате, документарну изложбу „Тито с нама“ те изложбу о партизан ском позоришту у народноослобо дилачкој борби.

Љубљански музеји припремили су. поред осталог, и врло интересантну изложбу о народним нош њама народа и народности Југославије те „Књижевности НОБ-а У Југославији и југословенској ли тератури о НОБ“, Опера и Балет СсНГ у Љубљани посветили су Кон тресу приказивање Грегорчевог ба лета „Жица“ и кантате Радована Гобеца „Његово име је легенда“, о Похорском партизанском батаљо ну.

Добро познати „Партизански пе вачки хор“ из Љубљане већ побу Ђује велико интересовање концер том у Дому културе „Шпански борци“. То ће бити само један ол низа концертних и фолклорних манифестација које се у Љубља ни одржавају ових дана,

Редовна гостовања љубљанских позоришта у свим крајевима Словеније редовна је и дугогодишња пракса свих позоришних кућа. Али и поред тога, у време одржавања Конгреса позоришни радни ци су одабрали своја најбоља остварења приказана последњих го дина. Тако ће на седам сцена би ти чак 18 различитих дела!

Кинематографско предузеће Љу бљана припремило је занимљиву параду домаћег филма под ведрим небом, на Тргу ослобођења, тде ће публика видети најновија остварења Кустурице, Ценевског, Вичека, Шијана. Мимице и других. у

| дио-Загреба

| љива драмска остварења.

АНКЕТА „БОРБЕ“: ИДЕЈНЕ БИТКЕ У КУЛТУРИ, ДАНАС (5)

Најчешће брину „посвећени“

Вера Милосављевић: „У нас се још задржавају привиди да су једни делови друштва и удруженогт рада култур-

ви, а други нису... Отуд

Ф Ко одлучује у култури и о њеном развитку; Колико је СКЈ, као класна им водећа идејно -политичка снага друштва, допринео рашчишћавању поједи-

: них идејних недоумица у кул-

тури између два конгреса2 — На ово питање из наше анкете од-

) лучила се да одговори Вера Ми-

лосављевић, секретар Секције за културу и члан Председништва ПК ССРН Војводине.

— У социјалистичком самоуправном друштву о култури би требало да се води брига и да се одлучује на много места: у свим доменима живота и у свим областима рада. За нас култура није сектрр у државном, административном значењу речи и не гаји се у резерватима, као својство и привилегија ужих друштвених група.

Култура је генеричко својство човека и налази се у свему што човек ради и ствара, у начину његовог живота и борбе. Однос човека према природи, њеном рационалном и хуманом коришћењу и заштити, однос пре ма раду и произвођењу, према техничко-технолошком прогресу, према уметности, а нарочито однос према другом човеку, према себи самом и будућим генераци~

| јама као и према прошлости —

све је то одређено културом и стваралачким моћима човека и друштва.

Даље од предрасуда

У свим друштвеним заједницама пре нас, па и у временима највећих страдања, тлачења и разарања, човек — као биће ра-

| да — увек је био и биће кул-

туре. Зар народна књижевност не потврђује да је и неписмен човек могао да живи узвишеним духовним. животом, да промиш-

ља своју људску судбину, да 06ликује свет по мери своје осећајности, изражава своју самосвест и потврђује своју човечност. За нас је од пресудне важности да се ослободимо класних предрасуда о човеку рада као чо веку некултуре.

О култури се одлучује кад год се револуционарном акцијом мења стање у друштву. Тако је било у народноослободилачкој борби, тако у увођењу и изградњи самоуправљања. Такав револуционарни чин представљали су Х конгрес СКЈ, Устав из 1974. године и Закон о удруженом раду. Токови наше револуције, са коренима у домаћој слободарској традицији, саставни су део прогресивних, ослободилачких процеса у свету. Они су, такође, изложени утицајима и при тисцима и реакционарних тенденција и снага. Свест о човеку као бићу културе тешко одолева тим притисцима. Зато се она може одржати и унапређивати само сталним револуционисањем друштвених односа, свесном акцијом субјективних снага.

Подела на секторе

Ствараоци свих материјалних и духовних вредности у нашој земљи јесу радничка класа и радни људи. Социјалистички самоуправни систем треба само да им помогне да што потпуније 0остваре и развију своје стваралаштво и своју културу. У томе је смисао захтева да радничка класа одлучује о култури. Радничка класа одлучује данас о култури у оној мери у којој одлучује о целокупној друштвеној ре продукцији. Том мером нисмо задовољни. Желимо да се о култур ном развоју много више одлучује У удруженом раду, непосредно м путем делегатског система и да

се ту рађају стално нови облици културног самоостваривања радних људи.

У нас се још задржавају привиди о томе да су једни делови друштва и удруженог рада културни, а други нису — зависно од постојеће поделе рада. Настојањем да се човек ослободи ком плекса некултуре, подстицањем да се слободно изрази и развија своје људске потребе и могућности — без обзира на занимање. степен образовања и место које заузима у удруженом раду, да делује као биће културе на основу темељних принципа нашет друштва и тековина револуције, не доводи се у питање постојећа подела рада. У оквиру ње ће одређене групе људи још дуго радити у образовању, науци, информисању, у разноврсним областима културног и уметничког рада које су од превасходног интереса за развој културе.

У успостављању везе између те две битне чињенице наше дру штвене и културне праксе има проблема, противречности, па и идејних девијација: кад год се једна од њих занемарује, потискује, превиђа или се посматрају одвојено и независно једна од друге. Брига о култури: се најчешће препушта „посвећенима“ у ова питања и тако култура, ипак, сабија у сектор.

У културним рубрикама новина, у такозваним емисијама из културе на радију и телевизији, у разним „материјалима“, извештајима и анализама, па и у планским документима, култура се свугде одваја од економике. Културним делатностима увек се признаје култура — чак и кад заостају, кад су зачаурене, назадне, нестваралачке, а рад и ре зултати рада везују се искључиво за материјалну производњу: Врло ретко се шире разматрају питања рада у култури, и

се и дешава да се култура сабије у секторе за специјалисте...“ р |

питања културе — у производњи. Чак и у Савезу комуниста су то ретке теме!

Битка за освешћење

Колико смо културни — а то значи стваралачки настројени и снажни — види се и по томе какав нам је однос према раду и одтоворностима, какви су међуљудски односи у појединим обла стима рада, колективима, заједницама, са колико успеха решавамо објективне противречности развоја и,превазилазимо субјективне слабости. Ако се тако оцењује стање културе, предност не морају увек да имају културне делатности. Но, то још није цела истина...

Темељна идејно-политичка 0опредељења о слободи стваралаштва треба да добију своју разраду у конкретним друштвеноекономским условима. И залагање Конгреса самоуправљача за адекватно вредновање производног и стваралачког рада, на тој је линији. Стваралаштво у култури данас је у истом положају каб и оно у материјалној произБОДЊи. Мајважније битке данас воде се управо на овоме. У тој бици не зависи све једино од економских могућности, мего и од свести да је култура код нас „потављена“ друкчије од грађанског и етатистичког концепта. Та свест није довољно развијена и стално је на удару једностраних краткорочних интереса појединих структура друштва, под разорним је дејством друкчијих идејних опредељења.

Вера МИЛОСАВЉЕВИЋ

Сутра — Гојко Дапчевић: Стидљиво и недосљедно

СА РАДИО-ХАЛАСА

рама савести

| Две занимљиве адаптације текстова Ивана Дончевића и Ђуре

Судете Радио-Загреба и „Дивља трава“ Радио-Београда П

Ф „Радио-сцена“ Т програма РаУ веома повољном термину (уторком у 17.380) приказала је слушаоцима два занимУ радио-адаптацији Душка Цара изведено је дело, Ивана Дончевића

„Казна“ — својеврсна драма са-“ вести због нехотичне „излаје. Де-,,

Екипа _ загребачких — драмских првака — Марија Кон, Иво Сердар, Фабијан Шоваговић и Ета

Бертолаци, у режији Радојка Јежића — прецизно и са много префињених _ нијанси тумачила је

„Дончевићев текст,

те Сасвим другачијем тематском

ке уосталом — недељивост природе и човека. Редитељ Желимир мМесарић настојао је да интерпретација Судетине поетске прозе има обележје фантастичног али и да обезбеди потребан драмски континуитет. Међу интерпретима ове поетске визије посебно су се истицали Власта Кнезовић и Иво Фици.

Ф На ПТ програму Радио-Бео-

трада слушали смо, у драматиза-'

цији Ддаше Дрпдић и режији Боде Марковића, поетске акорде Лу Хесуна — „Дивља трава“. То је поезија о животу и смрти, о људској пролазвости и вечитом немиру и неизвесности због многих неправди. Скоро у виду и тону

епитафа, Лу 'Ххесун саопштава тор- “

КЊИГА У ДРУШТВУ

Нови Сад. — Данас овде, у Ма-

тици српској почиње дводневно саветовање о књизи»које је припремила Пословна заједчица издавача и књижара Југославије. Учесници расправе су из целе земље. а посебно ће се говорити друштвеној бризи о књизи и издавању марксистичке литературе.

(в: 'Р.)

| дакако)

| Утолико се сада тај

ФИЛМ И ДРУШТВО

Пледоаје

за историју

Свака нова филмска генерација стартовала је у кино. | матографији са убеђењем да управо њеним радом по чиње прави развој домаћег филма, те смо континуите, те историје или нагле филмске скокове махом иска. зивали у ретким приликама, овлашно, без 'икаквих

дубљих истраживања

О филму, се у последње вре-

| ме, недовољно трезвено и одме-

рено разговара. Звучи то парадо ксално: у време снажне експан зије домаћег филма, еуфоричног заклињања у његове вредности и домете, изостају праве распра ве и осмишљени дијалози — као да се сви задовољавају изношењем значајних података о успесима југословенске кинематогра фије. Оног правог, аналитичког говора о домаћем филму го тово и нема.

Та констатација чула се упра во на једној добро замишљеној филмској трибини („Филм и са времено југословенско друштво“) коју су, баш по завршетку ово годишњг фестивала „кратког ме тра“, организовали Марксистички центар Београда и Институт за филм. Али, и овога пута изостала је расправа о савременом југословенском филму, одно сно овом тренутку наше кинематографије... да би се. неочекивано, стицајем околности. ра звила веома занимљива дебата о бурној историји домаће филм скве уметности. И без обзира на то што су поједини учесници ове расправе упозоравали на пре вагу историцизма у контексту по менуте теме, разговор је добијао својеврсни вид трактата о историјском наслеђу односа југословенски филм — социјалистичко самоуправно друштво.

Потцењујемо наслеђе

Откуда, дакле, историцизам у тумачењу развоја (послератног, југословенске кинемато графије2

Одговор се намеће индиректно. Нисмо истраживали поједине, карактеристичне појаве наше филмске историје: свака нова филмска генерација стартовала је у кинематографији са убеђењем да управо њеним радом почиње прави развој домаћег филма, те смо континуитете историје или нагле филмске скокове махом исказивали у ре тким приликама, овлашно, без икаквих дубљих истраживања. историцизам, изгледа, намеће као захтев за дубљим истраживањима наше филмске повести, за целовитијим гувидом у тај „конфликтни континумтет“ филмског развоја.

Неколико примера речито пот

(а

Ђ вост што су такви покушаји нас врло релевантни за рад до. брог дела наших аутора. У свему томе, како напомињу изве, сни учесници У расправи, потцењује се одређено искуство ге, нерација редитеља педесетих 19 дин (Новаковић, Ханжековић Погачић) чији су темељни радо ви, овладавањем класичног фулу ског исказа, представљали дратоцеви допринос за потоња трагања и нове крезтивне продоре,

Привлачна тема

У крајњем исходу, све ове те. зе потенцирају преиспитивање историјског наслеђа југословенског филма. Природно, тај про цес не може се одвојити од дру штвених кретања у изградњи ју гословенског сопијализма, тим пре што је „југословенски филм једини уметнички медиј који се целовито и континуирано развио у новом југословенском друпшву, после револуције: нове есте тичке вредности, дакле, настаја ле су у новом друштвеном кон тексту“.

А управо у контексту такб постављеног односа, ваља упозо рити на подударност многих про цеса у друштвеним и филмским кретањима, те чињеницу да је филмско стваралаштво — ма ко лико То парадоксално звучало — снажније узлете остваривало у извесним, конфликтним _друштвеним ситуацијама Наравно, „стваралачки континуитети су били остваривани у склопу ширих друштвених токова“, а тај став посебно Се односи на кине матографски развој педесетих година, те. нове замахе које је крајем седамдесетих најавила но ва генерација филмских стваралаца, данас носећа креативна гру пација у југословенској кинема тографији.

Да није посреди тек пуко, је днострано интересовање за исто рију домаћег филма, односно по вршни историцизам, довољно по казује један други покушај, У београдском Дому омладине где је у току вишенедељна ревија старих домаћих филмова мноштво младих гледалаца, не само филмолога или младића који се непосредно баве филмом, показује изузетно занимање за некадашње вредности на шег филма, посебно за разговоре са ветеранима домаће кинема

гРељ тон

Захваљујући овако репрезентати вном представљању најпопуларнијих Културно-уметни чких остварења из свих крајева наше земље, може се јасно уочи ти да ће овогодишње љубљанско Културно лето, и иначе богато и добро посећено, не већ првих дана пролећа и по трајати до касне јесени.

најбољих и

тачети практич-

В. ЗАГОРАЦ

ло бткрива аутора вичног за танане анализе сложених ких стања до којих често долази У рату и партизанској борби. Оку паторски командант и успевају да од наивне сеоске де-

стаје свесна нехотичног чина...

подручју радиоикра психич-

иследник

припада „Мор“ коју је према прози Ђуре Судете за радио приредила Нада Пинтерић. Реч је о поетској параболи која открива заносе и машту младог бића лишеног пред- У којој су Радмила Андрић, Горица Поповић, Бранко Плеша и Јанкетић одмерено и

вала је та прича — као и све бај-

6 . а расуда, отвореног према свему о селу м нетовим ен а лепом. У сценама — час фанта- михаило као и о онима који се боре за стичним, час као преузетим из поступно откривали слободу. Уследила је стравична стварног живота — развијала се Хеуна, најзначајнијег “ - прича о немотућности да се љуодмазда током које девојка по- бав наметне. Истовремено, откри- сти.

ника новије кинеске књижевно-

Рашко В. ЈОВАНОВИЋ

ке. истине со човековој судбичи:

сазнање о пролазности прожима АКВАРЕЛИ В. РАДОњетове поетске записе у виду И

перманентне опсесије. Тај доми- ВИЋА

нантни мотив Даша Дрндић, иско- Е

ристила је као основу за емисију Приштина. — Доајен

визије Лу ложио

прелстав-

јеврсна велико интересовање.

сликарства Владо Радовић, 81-тодишњи сликар рођен у пећи, изје 50-ак акварела мотивима из Метохије. ретроспектива

косовског

врђују такве тезе. Домаћи филм је увек био радо виђен у нашим за биоскопима, и утолико садашњу ситуацију нипошто не треба сма

тнграфије. Није ли то повод преиспитивање нашег кинематографског “ "наслеђа, за рађање сједне нове. филмске самосвести која не жели да пот

трати. посве. новом у домаћој филмској пракси, Даље, одређе цењује (као доскора многе генепрема ни примери истраживања у фор рације) корене и виталитет пио Ова, сво- ми такозваног жанровског фил- нира — ветерана ла и лаика побуђује ма били су присутни још педе- југословенске кинематографије! (Б. М) сетих година, те није никаква но Дратан БЕЛИЋ _

РЕВОЛУЦИЈЕ

војник

(Из прилога за биографију Јована — Жарка Веселинова)

16.

Пише: Ђорђе Момчиловић

Централни комитет је именовао Мошу Пијаде за руководиоца Универзитета у казниони. Формирање самог Универзитета спроведено је поступно од августа 1985, дакле по повратку из Лепоглаве, до средине 1986, године. Извршено је прикупљање и одабирање литературе, па се почело са експрес курсевима хоје су похађали они другови који су се спремали да "напусте казниону и преузму партијске задатке на слободи.

На Централној просветној конференцији, у којој је и Веселинов учествовао као члан Централног просветног одбора, фебруара 1936. године, заузет је став да Комунистички универзитет има за задатак да сваки друг добије у току робије толико општег теоријског и партијско-политичког знања да са лакоћом и пуним разумевањем савлада како практично-политичке директиве, тако и сав основни партијски материјал:

Тако се почело са систематским изучавањем политичке економије; развитка _ друштва, Марксовог „Капитала“, теорије државе и тако даље, а предавачи на овим темама били су, поред Моше Пијаде, Јован Веселинов. Огњен Прица, Отокар Кершовани. Јовица Трајковић, Мома Ђорђевић, Крсто Попивода, Бранко Бујић, Радивој Давидовић, Борис Зихерл и други.

Према једном извештају управе

казнионе, фебруара 1986. године,

Универзитет је располагао са виште од 4.500 књига и 200 разних

часописа. у

„И тако је изграђена једна велика духовна зграда, која је својим планским методом рада постигла постављени циљ: стварање јаког морала на научно (класној) подлози; стварање, како они кажу „лењинистичког морала“ и „лењинског духа“. И доиста, тај морал пада у очи при првом додиру ·. Тај морал и полет створили су такву веру у победу њихових идеја да су прожели целу њихову акцију. Створили су предубеђење да је само питање дана када ће остварити социјалистичку државу...“ — каже се у том документу“ (Пашко Ромац: „Борбе иза решетака“). Робијаши су сами умножавали неопходне материјале. Предавачи су правили скрипта из својих предмета, па се и то умножавало.

Веселинов је са друговима сараЂивао и у припремању зидних новина и листова који су доста редовно излазили у казниони. Текстови су писани рукописом и рукописом умножавани у довољном броју примерака. „Ударник“ је издаван као дневник, „ЗБ“ (За бољшевизацију) као теоријски часопис, а „Танк“ као хумористички лист, Повремено је издаван и лист „Народни фронт слободе“.

Јован Веселинов је, дакле, за десет тодина проведених међу зидинама казнионе имао прилике да не само на најбољи начин искористи знања стечена на студијама у Москви, преносећи их на бројне своје другове који су одлазили са више знања на практичан

рад, него је и сам имао прилике да ствара и да учи. Тако је и он као и бројни други кадрови наше Партије прошао редак у свету универзитет, на њему је учио сам, а

учио истовремено и друге.

У борби против „петковштине“

Веселинову, као и свим комунистима у сремскомитровичкој казниони, најтеже је пала борба против петковштине, у ствари, против онаквог Петка Милетића, каквог је Веселинов могао назрети још за време заједничких студија у Москви.

Његове способности су биле неоспорне. Његова слава расла је из године у годину заслугом Горкића и другова, али и изузетном умешношћу самог Милетића, а. на крају. и игром полиције за чије је циљеве коначно Петко Милетић пристао да ради.

И овде, на робији, Петко је био у првим редовима свих акција, желео је и практичним радом да се истакне као неуморни и бескомпромисни борац. Жеља да буде трви, да га људи следе и признају за вођу, била је увек присутна. Умео је да придобије људе, а онда да их плански припрема за свој ослонац када се изађе на слободу. Многи су већ видели Петка Милетића на највишим позицијама у

„партијске

Партији. Он се све очигледније тахо и понашао.

То, међутим, и поред пуне нодршке Централног комитета, секретару „Какића“ није могло бити прихватљиво, а ни комунистима који су имали снаге да сами процењују и осете куда води овакво понаштње. Зато је и Моша Пијаде био прва мета на коју је своје оштрице уперио Петко Милетић, приказујући га Централном комитету као опортунисту. Међутим, до правог обрачуна могло је доћи тек после доласка Јосипа Броза Тита на чело Партије.

Нови Централни комитет је брзо схватио худа воде акције и држање Петка Милетића.

Имајући богато искуство у борби са фракционашима у Партији, Тито је оценио да Петко Милетић ствара опасну и јаку фракционашку групу у тежњи да се дочепа водећег положаја у Партији. Зато је, после „извештаја Моше Пијаде о стању у митровачкој казниони, Тито написао писмо комунистима у казниони у коме одлучно разоткрива праву улогу и намере Петка Милетића, смењује га са дужности секретара Казнионског хомитета и, даје мандат Моши Пијади да ту одлуку спроведе у живот.

Моша Пијаде је успешно обавио свој задатак, иако је он био веома деликатан и тежак. Није било лако одједном изменити дуго стварано поверење према Петку Милетићу. Па ипак, доста брзо је постигнут успех, захваљујући способностима Моше Пијаде и другова око њега да на убедљив и документован начин анализирају и објасне право стање ствари:

С друге стране, ауторитет Јосипа Броза Тита био је веома снажан у партијском активу. Томе је допринео одлучан став Осме загребачке хонференције, али и чувено Титово држање на суду и на робији. Његов долазак на чело Партије био је у чланству и код руководилаца који су се годинама борили за јединство Партије и против фракционаштва, са олакштањем примљен уз пуно поверење да ће Партија под његовим руководством, не само сачувати јединство, него и смело кренути у одлучне револуционарне борбе. Јован Веселинов је о Јосипу Брозу стекао најбоље мишљење управо те, 1928. године, када је слушао Крндеља и Филиповића о револуционарној иницијативи загребач-

ЗАТОЛЕНИЦИ:; „Логорска , соба“, туш Боре Баруха (1940)

ких комуниста на чијем се челу управо“ налазио одважни Јосип Броз. . :

Зато за Јована Веселинова није могло бити колебања. Он је и раније имао резерве према Милетићу, али је и сам морао да се ослободи стеченог мишљења које ја створено акцијама и самог Централног комитета.

Када је у питању била фракција која је ишла за разбијањем партијских редова, онда за Веселинова није више било дилема. Заједно са Мошом Пијаде нашао

се у бескомпромисној борби про“ тив онога што је у том времену | значила петковштина. Петко Милетић је био раскрин“ кан, остало је само неколико оних Који су му и даље веровали, Иза“ шао је без икаквих позиција Партији и у казниони и ван њега па је кренуо за Москву да тамо потражи заштиту. Али, тамо Тор“ хића више није било. И Петко

Милетић је завршио тамо где Горкић: +

(Наставиће се)