Borba, 26. 02. 1991., str. 9
ДРЖАВА СТЕГЛА ИЗДАВАЧЕ
за порез — осамдесет наслова
Александар Јерков, главни и десет пута већа од старих
Бурни политички догађаји потиснули су културу на маргину интересовања, тако да издарачи из Србије, у тишини бију своју судбоносну битку. Новца у издавачким кућама нема, каса Републичког фонда за финансирање културе је празна, банке не одобравају ни краткорочне позајмице... Речју, једва се послује на позитивној нули. Ако се дода и најновије савезно оптерећење у виду пореза на промет од три одсто које погађа и књиге, стиче се утисак о друштвеној небризи за културу.
Разлози за такво стање су многобројни, а неке од њих смо
„потражили“ од Александра Јеркова, главног и одговорног уред-
ника београдске „Просвете“.
— Одлуком републичке владе У прошлом сазиву — рекао нам је Јерков — сва предузећа су ослобођена неких намета, али су при том додати неки нови. Када се то прикаже у јавности, стиче се утисак да су ослобађања чак већа од нових захватања. О томе да је ситуација сасвим другачија, сведочи и „Просветин“ пример. Наиме, ослобађања месечно износе неколико стотина хиљада динара, а нова су захватања неколико милиона динара. То значи да су нови порези чак десет пута већи од старих. Ако би се укинула републичка захватања „Просвета“ би могла да објави
годишње осамдесет наслова више. — С друге стране — наставља Јерков — ове године ће због недостатка средстава у Републичком фонду изостати планирани откуп књига за библиотеке и друге културне институције, чиме се у ствари онемогућава да књига стигне и у мања места, да и тамо буде представљена. На тај начин, издавачке куће су се нашле у још неповољнијој ситуацији, будући да није осигурана продаја тог мањег дела тиража.
По речима главног уредника „Просвете“, у нордијским земљама, откупи се и до 90 одсто укупног тиража, а у Америци између неколико хиљада и неколико де-
одговорни уредник „Просвете“: Нова захватања су
сетина хиљада, тако да је издавач на неки начин обезбеђен самим тим што је објавио квалитетан наслов.
— Читава се слика заокружује лошим стањем у преводилаштву, где још увек не постоје одговарајући програми који стимулишу превођење на српскохрватски језик. Рачуница је сасвим јасна: уколико наш човек не зна шта се тренутно дешава у светској литератури, уколико се нова дела не преводе, тешко га је за то и заинтересовати, што индиректно утиче и на продају књига — казао нам је Алексан-
дар јерков. С. КОСТИЋ
ПОЗОРИШНЕ ПРЕМИЈЕРЕ
· Koja Bea3a?
„Тајна веза“ Александра Поповића, на сцени Београдског драмског позоришта, редитељ Радмила Војводић
Идеја да се, као својеврсни омаж на једном од најуспешнијих, него недвосмислено и најпродуктивнијем српском комециографу двадесетог века, Александру Поповићу, уприличи нека врста премијерне тетралогије из његових сабраних дела, само је за похвалу. Између осталог и због оног епитета најплоднији:канда је већ дошло време да се кроз једно критичније решето просеје оно што ће ветрови позоришне праксе развејати и сагледа оно што ће опстати на даљим сценским проверама. Такође, није згорег у времену када нам се чини да смо већ апсолвирали оне најтрајније вредности у.
дугом развојном путу маестра Поповића (било да је реч о константама или менама — да се осврнемо и проверимо нисмо ли, у праизведбеној хитњи, можда нешто и погрешно прочитали или обележили.
Тако је например, први сценски дует, „Крмећи кас“ и „Пут за Лешће“, потврдио трајну репутацију првог и разложни заборав другог. Не знамо шта ће и на који начин уследити после поставке „Тајне везе", али нам се чини да ће се и ова његова комедија ускоро са позорнице преселити само у Поповићева сабрана дела, и то ближе крају. Редитељ Радмила Војводић као да сеи
сама труди да је отпрати у заборав, стилски усмеравајући представу у воде у којима Поповићева драматургија не плива попут рибе. Гледалац ће са ове представе понети више неспоразума и недоумица него уверења да је „Тајна веза“, након праизведбе, неправедно одгурнута у заборав. Да није Ружице Сокић која је у свој лик уградила и раније богато искуство у интерпретацији Поповићеве драматургије, и Божидара Стошића, који је и као лик и као глумац верно следи, ова представа још би се теже конзумирала.
Милутин МИШИЋ
Уметност „ходања“
Београд. — Вечерас се у земунској Галерији „Стара капетанија“ отвара самостална изложба цртежа Мирослава Мандића. Цртежи из циклуса „Невини пут“ настали су током ауторовог „ходања за поезију од Сражилова до Лондона“ и подељени су на четири дела: Прво ходање — напор (Радичевић, Његош, Прешерн); Друго ходање — пажљивост (Прешерн, Хелдерлин); Треће ходање — хумор (Хелдерлин, Рембо) и Четврто ходање — птице (Рембо, Блејк).
Следећи пројекат Мирослава Мандића је имагинарни цртеж плаве, „Руже лутања“ коју ће својим кораком „исцртати" током десет година ходања Европом тј. од 1991. до 2001. године.
с. П.
ОДЛИКОВАН СТЕФАН МИЛЕНКОВИЋ
Орден и концерт
Београд. — Четрнаестогоцишњи виолиниста Стефан Миленковић — сада студент Фа-
култета музичке уметности у Бе-. ограду, који за собом већ има једанаестогодишњи _ уметнички стаж, често у страној штампи праћен епитетом „Паганини нашег доба“ — још једном ће бити најмлађи уметник који је понео једно високо признање. Реч је о Ордену заслуга за народ са сребрним зрацима којим га је одликовало Председништво СФРЈ. Орден ће Стефану Миленковићу уручити Александар Бакочевић, у четвртак, 28. фебруара, на свечаности приређеној тим поводом у Скупштини града Београда. Истога дана увече, млади вио-
линиста ће, уз клавирску сарадњу своје ·мајке, пијанисткиње Лидије Кајнацо, одржати концерт у сали Коларчевог народног универзитета. На програму су дела Баха — Партита бр. 3 у Е-дуру; Тартинија — Соната за виолину и клавир у ге-молу „Ђавољи трилер“; Паганинија Фантазија „Мојсије“ и Сарасатеа — Фантазија „Фауст“, „Хабанера“ и Фантазија „Кармен“.
Сав приход од овог добротворног концерта биће употребљен за оснивање фонда чијим средствима ће бити опремљен Центар за трансплантацију коштане сржи Института за хематологију Универзитетског клиничког центра у Београду.
C.J.
НАЈМЛАЂИ ДОБИТНИК ОРДЕНА ЗАСЛУГА ЗА
Стефан Миленковић
2
НАРОД:
НАЈВЕРОВАТНИЈЕ ДО КРАЈА АПРИЛА
И ТВ Книн сателитски
Недавни боравак у Београду Лазе Мацуре, директора Српске радио-телевизије у Книну, искористили смо за краћи разговор о судбини идеје за оснивање ТВ Книн,
— Дошли смо на информативне консултације о реализацији пројекта и почетку извођења грађевинских радова2 каже нам Мацура док Бранко Колунџија,
· технички директор додаје је како је део документације већ прикупљен. Тренутно се очекује регистарска дозвола и наши сагоћорници верују у позитиван исход, Као пријемно-емисиона тачка, ТВ Книн би преузимала сателитски програм ТВ Београд од 18 до 24 часа. Најпре, за град Книн од краја априла, а касније би репетитор на Пљешевици омогућио гледаност на ширем подручју. Сопствена ТВ продукција, у почетку, била би сведена на 60 минута што ће, вероватно условити једноставну програмску шему. Емитоваће се, углавном информативни програм уз локални Дневник у 17 сати.
цити објективност информисања, Мацура је одговорио: „Објективно никад нико неће обезбедити. О њој би могао да одлучује неки свемирац, јер смо сви уроњени у кошмар. Зато треба што више елиминисати емоције".
Да ли ће ТВ Книн сарађивати са Хрватском тв2 „Зашто да не"
— пита се Мацура. „На свим нивоима. Али, само ако ХТВ буде отклонила садашњи имиџ“, јер пљување по једном народу нема
смисла“. >
У вези с дугорочним плановима Мацура каже да се предвиђа стварање српског информативног простора на тим подручјима
преко више студија српске радио-телевизије. Један би се налазио на Петровој Гори и покривао Карловац, Загреб и друге градове. С друге стране, репети-' торима би био обухваћен и приобални појас.
С. ВУЈАДИНОВИЋ
ШТА СПРЕМА ПРВИ САРАЈЕВСКИ ПРИВАТНИ ТВ
Критеријум је Минимакс
У сарадњи са другим приватHMM ТВ и радиб станицама чије ћемо оснивање иницирати, размењиваћемо програме јер официјалне медијске куће не желе с нама да контактирају — рекао нам је Никола Борота, директор и главни уредник „ТВ Студија М“, прве приватне ТВ станице у БиХ која ће, да подсетимо, експериментално радити у току марта, а редовно од 1. априла на 50. каналу.
Основни циљ је, како смо чули, стварање неке врсте уније са осталим приватним ТВ станицама преко које би се развијала програмска сарадња. Гледаоцима ће бити понуђене рекреативно-забавне емисије, а од информативних емитоваће се само важне вести. У јутарњим сатима приказиваће се прилози за пензионере, ђаке и домаћице. Директно ћемо се укључивати и у концертне дворане, спортске хале или изложбене просторе, до-
дао је Борота наглашавајући да ће у креирању програма чији ће основни критеријум бити Минимакс, учествовати десетак запослених и млади сарадници. Иначе, ова сарајевска ТВ станица имаће стерео-тон, а издвајаће се и по томе што ће америч-) ке емисије синхронизовати на; српскохрватски језик. Посебна пажња посвећиваће се графич-| ком дизајну. | Јј.В.
На питање како ће се обезбе-
ЛОКАЦИЈА ЗА СПОМЕНИК ЈОВАНУ ДУЧИЋУ
Нова требињска власт и водећа Српска демократска странка оспорава одабрану локацију за споменик песнику Јовану Дучићу, одређену јесенас поред Саборне цркве у градском парку, па којој је наша позната песникиња (и Дучићев савременик) Десанка Максимовић положила и камен темељац.
На последњој седници Одбо-
_ ра за реализацију тестамента ни-
Ко
ребрењ
Главна замерка је што у Одбору за
је било речи где ће бити нова локација, али је речено да је потребна редукција овог тела, јер је, како је истакнуто, гломазан и треба га попунити новим људима. Заправо, главна замерка је што у њему нема чланова СДС-а, а ово је питање најављено и за следећу седницу општинске скупштине. Одлучено је и да пројекат архитекте Бранка Пе шића, протомајстора из Београ-
| i
да, усвојен од раније изабраног Одбора, не мења, али ће му се онаћи нова локација. PPjbni увек важећи Одбор формиран пре више од годину дана урадио је доста посла око припреме за пренос земних остатака великог песника, чије је привремено почивалиште већ готово пола века у америчком граду Либертивилу. Иако се ове године навршава 120 година од рође-
ак с ликом песника
реализацију тестамента нема чланова СДС
ња Дучићева, нема информације о прослави, али Божидар Вучуревић председник Скупштине општине, по функцији председник Одбора, најављује сребрењак са ликом јована Дучића што ће бити први новац који ће се наћи у Српско-француској банци која треба да се оснује у Требињу. . Драган БАЊАЦ
Управо зато што величина писца чини важним и његов повратак кући после вишегодишњег присилног странствовања велики публицитет је ових дана у совјетској, не само литерарној, јавности доживео дефинитивни долазак у Москву познатог руског књижевника српског порекла Владимира Војновича. Повратак из идеолошког прогонства „Чонкиновог“ творца чији је први чин била Горбачовљева одлука да Војновичу врати одузето совјетско држављанство, а последњи — додељивање у ширем
"јцентру Москве стана сличног
ИЗЛОЖБА МИРОСЛА-, ВА МАНДИЋА )
оном који му је својевремено био одузет.
Чињеница да је Владимир Војнович поново у Москви и пред скорим усељењем у нови стан била је — због свега — више него довољан повод за разговор с њим за „Борбу“. Том истом чињеницом било је предодређено и прво питање: „Како сте доживели свој повратак кући и језику своје литературе2 Као антички Антеј који је поново добио прилику за спасоносни додир са земљом2“
— Осећам се као онај јунак Пушкинове песме „Руслан и Људмила“ који је узалудно покушавао да освоји лепу Наину, који је покушавао да њену равнодушност победи различитим ратничким подвизима, а онда
одлучио да све остави и оде у
пустињу. Након што је тамо провео више године и научио врачати, коначно му је успело да у Наини „запали ватру“, али је она тада већ била старица са једним јединим зубом. Са сличним осећањем. да је све већ помало касно и ја сам се вратио кући, иако сам у Москви добио велики и леп, првокласни стан. Уз нешто претеривања, осећам се тако као да сам добио луксузну кабину на „Титанику“ након његовог судара са леденим брегом. Повратак ми ипак — наглашава Војнович — значи много, мада сам се вратио са преполовљеном душом. Можда чак са душом разбијеном на три половине; једна ни-
|| кад није ни напуштала Русију, | једна ми је остала у мојој лите1 | рарној радионици. у Немачкој,
| док' последња све више тежи ка
мом српском корену и стаништима мојих предака. Знате, како године пролазе, и у мери у којој сам био лишен ове, руске домо: вине, почињем све више да чезнам за домовином мојих предака, да се вртим око чињенице да сам ја 15, а мој син Павел 16. колено Војновича чији је корен у Ужицу и Херцег-Новом.
Свлачење змијске кошуљице
Можете ли ту чежњу нешто конкретније осветлити југословенском читаоцу
„У последње време три пута сам био у Југославији и схватио да ми сваки нови долазак све више значи. Посебно ме „зграбила за гушу“ кућа мојих предака у Херцег-Новом, тачније кућа руског адмирала Марка Војновића, коју желе да ми поклоне. Гледајући у њу — осећам се као да сам себи чукунунук. А и иначе: у Херцег-Новом ме прати осећање као да сам ту већ био, као да никад никуда нисам ни одлазио. Помишљиам да се то моји гени присећају и амбијента и породичне прошлости коју историјски записи прате од Војводе Војина и 1329. године. Од Војина који је у старој српској држави владао огромном територијом од Ужица до Јадранског мора — мог директног претка пре којег су сви моји непознати, да би после њега, све до данас, сви били познати, почев од ње-
гових синова Војислава и Алто-
мана, који је родоначелник племићке лозе Алтомановића, па све до књижевника Иве Војновића, мене и мога сина Павела“.
А какав је био ваш поновни сусрет са Москвом2
— Иако су ми речи занат и алат. чак и упркос томе што непрекидно завирујем у властиту душу, тешко ми је описати ковитлац који се у мени још није смирио — са сетом, и погледом упртим у све и ништа, казује Владимир Војнович. — Знате, и поред свега и после свега, ја сам ипак руски писац који се вратио свету који га је формирао и као личност и као писца. Али, и у систем и земљу који се распадају, које напуштају — истовремено док се ја враћам — стотине хиљада људи, а међу њима и многи моји познаници и пријатељи. Вратио сам се и видео: неки од оних који су ми били блиски већ су помрли, неки се иселили, неки се спремају да се трајно иселе. Вратио сам се кући која многима више није дом.
Ви бисте ипак могли бити на добитку. Совјетски Савез је данас велика људска, политичка, идејна и етичка лабораторија која правом писцу сама гура оловку у руке...
. — Може се и тако рећи. Овде је сада у току велико историјско разголићивање људи, а писцима су одувек највише нудила места где људи живе збијено — затво-
ри, градови, армија, и времена у којима системи и идеологије свлаче своје змијске кошуљице. Времена у којима су црква и јавна кућа тик једна уз другу, у којима је најгоре и најбоље стране људске природе тешко раздвојити. Да, ово је заиста велика лабораторија, посебно за сатиричаре. Толико да сам већ помислио да је сваки совјетски грађанин данас, мање или више, сатиричка фигура.
Мако, сигурно, још нисте стигли да по други пут постанете „стари Московљанин“, јесте ли већ почели да пишете2 Заправо, на чему овога часа радите2 „Управо пишем чланак за „Њујорк тајмс“ и то је све. Не пишем ништа озбиљније зато што се још нисам уселио у стан који ми је додељен, а мени је за писање потребно да се ја, један сто, једна столица и један угао навикнемо једни на друге. Али, ускоро ћу почети. Морам написати, тачније — довршити, трећу књигу о Чонкину. Пишем је веома споро. У тој трећој књизи наћи ће се и нешто од моје судбине. Јер, дефинитивно сам одлучио да Чонкина, у тој трећој књизи, најпре „одведем“ у Немачку, а потом у Америку, где ће он постати фармер. Чак врло богат на крају. Да будем сасвим конкретан: Чонкин ће у Америци почети као радник код једног богатог фармера, а онда се, када он изненада умре, оженити његовом удовицом. А када и она умре — поново доћи у Русију, у саставу америчке државне делегације која преговара о извозу жита. Према првобитној идеји, Чонкин је требало да у рату постане партизан, затим да заглави у једном од Стаљинових концлогора и да се 1956. врати. Ову идеју сам напустио када сам сеи сам, вољом брежњевско-андроповског режима, нашао на Западу и срео многе који су ми личили на Чонкина. Тада сам, наиме, схватио да је Запад сасвим погодан за оно што сам са Чонкином хтео од самог почетка — да ос-
Повратак с пола душе
У. Москву сам се вратио с душом разбијеном на три половине — једна никада није напуштала Русију, једна ми је остала у Немачкој, док последња све више тежи мом српском корену Ф Руски народ је болестан од властите потребе да увек има вођу којег ће слепо следити Ф Бојим се да ће Горбачов или Јељцин дати налог за хапшење оног другог Ф Прибојавам се катастрофе у СССР — ка-
е ексклузивно за наш лист руски писац
дражило... „Петров“ ме неколико пута, значајно наглашавајући сваку реч, питао: „а јесте ли чули да су једног сликара, неког Попкова, убили2 Сви тврде да смо то ми учинили, а радило се, једноставно, о томе, да је тај сликар изашао пијан из ресторана и по-
b0P! i | КУЛТУРА | УТОРАК, 26. ФЕБРУАР 1991. ГОДИНЕ 9
.
ксизмофренијом“, цинофренијом“...7
— Сматрам да је руски народ веома болестан од измофреније, од властите потребе да увек има вођу којег ће слепо следити. У Русији су идолопоклонички 060жавани и Маркс, и Лењин, и „Стаљин. Лењин је важио за најбољег и најљудскијег (израз Мајаковског) од свих људи, а био је веома окрутан. Сада се и Солжењицину приписују надљудске особине и способности и тврли да он зна све што је Русима потребно. У Русији се од самог почетка такозване перестројкс чека шта ће рећи Солжењицин, а када се коначно појавило његово писмо — многи нису схватили шта велики романсијер жели и предлаже. Солжењицинофренија и јељцинофренија су последица, пре свега, разочарења у Горбачова... 14
„солжењи-
Какав је ваш однос према Горбачову и Јељцину и шта ће њихов сукоб донети СССР и Русији7 „Јељцин је нешто ново у совјетској политици, али ни од њега
Желим да будем Бокељ
Ако бисте поново морали да напустите СССР — гле бисте живели2 Поново у Немачкој, Америци, или, можда, у Херцег-Но-
BOM?
— Највероватније у Херцег-Новом. Сасвим је могуће да ћу се, и без било каквог новог прогонства, преселити у Херцег-Нови. Тамо су ми неки већ говорили: ми нисмо ни Срби, ни Црногорци, ни Хрвати, ми смо Бокељи, ми живимо локално, али мислимо глобал но. Не знам шта су све уносили у те речи, али ме помисао на Хер-
цег-Нови последњих месеци све
будем нешто засебно, нешто као.
више греје. И ја сам пожелео да
.. Бокељ...
er оаеливштеч плеше "насељавана тета ти тил истине певнице ле ла а и инв тле тилт
кушао да заустави ватрогасна кола, верујући да је то такси, у којима се случајно затекао један мало припити инспектор. Када је сликар покушао да силом уђе у заустављено возило, инспектору није преостало ништа друго него да пуца. Размислите мало: једно је бити убијен у 70. години живота, у тренутку када је све већ иза вас, али вама су тек 43... "Каква је била ваша реакција2 — Нисам се преломио ни приклонио, иако ми је у тим тренуцима, као и неколико дана после тога, пулс био 140, видео сам два „Петрова“ и два његова компањона. Чим ми је било боље, сео сам и написао писмо Андропову, које је почињало речима: „Шта желите7 Чонкина не можете избрисати. Мене можете убити, али сви ваши инспектори су мало да бисте убили ЧонкиHa...“ Док сте ви још били у из гнанству, из армијских и ветеранских кругова се тврдило да је Чонкин „увреда совјетског војника“. На сличан начин је био нападнут и ваш „трибунал“. Како ви гледате на ту
Тетка у Загребу
Иво Војновић и ми руски Војновичи један смо род. Иво није имао деце, али Лујо јесте. Две кћерке, које су још обе живе. Обе имају по деведесетак година, а Ксенија живи у Загребу, Марица у Њујорку. Оне су ми тетке у седмом колену. Са Ксенијом се дописујем. Са Марицом сам се и сретао. Када сам последњи пут био код ње, већ са врата је упитала:„Јеси ли штогод донео да се попије,“ Морао сам се вратити по флашу вискија.
ветлим судбину обичног човека у необичним околностима“.
Покушај тровања
Када ћете завршити трећу књигу2
— Не знам. Она мора мало сачекати. Морам најпре написати књигу сећања на 70-80-те гоцине, Биће то сећања којима ћу подвући црту испод свог људског и литерарног постојања. Приповедаћу о себи и другима, о годинама које су довршиле једно историјско раздобље, о својим сусретима, о томе како сам се формирао.
У часопису „Континент“ сте, као и ових дана у листу „Младост Естоније“, писали да је КГБ хтео да вас отрује. Када се то догодило и зашто2
— Збило се то 11. маја 1985. године, у московском хотелу „Метропол“. Пре тога су ме четири пута позивали у „Лубјанку“ — здање КГБ. У „Метрополу“ су са мном разговарала два агента КГБ, од којих се један представио као „Петров“ и рекао да је шеф неког одељења КГБ, мада ја не верујем да је све то тачно. Покушали су да ме отрују замењеним цигаретама. Неколико дана сам имао јако лупање срца, болели су ме листови ногу и све сам видео дупло. Претпостављам да тада нису хтели да ме убију, већ само да ме уплаше, али су ми стално понављали да ће ме, на крају ипак, убити. Све се ово догађало непосредно након изласка прве књиге „Чонкина“... на Западу, из које је тих дана радио Би-Би-Си емитовао одломке,.. То их је, вероватно, раз-
врсту напада и на њихову позадину2 — Чонкина је јавно оспорила група генерала, ветерана и хероја СССР, тврдећи да је он „изопачен“ и да значи увреду и за „сопјетског војника“ и за „совјетски народ“. То су написали и потписали људи који су мирне савести десетине хиљада „Чонкина“ послали у кланицу Авганистана. Недавно сам авионом летео са групом совјетских генерала. Када су сазнали ко сам, један ми је одмах рекао: „Ви не волите нашу армију“. Рекао сам и њему и осталима да ја не волим ниједну армију и подсетио их на маршала Тимошенка који је наређивао да се на обичним маневрима користе праве топовске гранате, тврдећи да је то најбољи начин да се војници науче укоповати, а да су они који то нису научили, па због тога погинули, „били лоши војници за којима не треба много жалити". Генерал коме сам ово испричао, мало се замислио па узвратио: „Тако и треба“. Окрутна божанства
И стари и нови напади на вашу литературу само су део, чак безазленији, руских и совјетских идејних и политичких конфронтација у чијим темељима је Лењинова и бољшевичка нетрпељивост према сваком друкчијем мишљењу. Зашто последњих месеци готово подједнако упозоравате на опаност од коришћења насиља у решавању политичких споро“ ва и на оно што сте сами назвали „измофренијом", „мар“
не треба правити бога. Он и Горбачов неће моћи дуго заједно. А можда ни један поред другог Бојим се да ће један од њих дати налог за хапшење оног другог.“
Зар не мислите да би било добро, независно од тога ко ће у сукобу Горбачов — јељцин на крају победити, да побеђени не буде ухапшен
„Наравно, али се ја прибојавам да се победник неће задово љити тек уклањањем свога су парника са политичке позорнице. Горбачов је једном већ покушао да трајно уклони Јељцина и доживео да се овај тријумфално врати у политику кроз „прозор“ првог, изнуђеног политичког плурализма после 1917. године. Било би, такође, добро да у политичком обрачуну идеолошко"политичких концепција које оличавају Горбачов и јељцин поново најлошије не прође право на другачије мишљење. Ја се жарко надам да неће иако СССР из ове зиме неће изаћи, чини ми се, без снажних политичких потреса. Пожари ће буктити на периферији... Прибалтик, Молдавија, Грузија, Јерменија... али је велика непознаница и Русија у којој је могућа, ако ништа друго, разорна социјална експлозија...
Значи ли то да се и ви при. бојавате катастрофе7
— Свакако. Катастрофе се овде, с разлогом, сви боје. Али, овдашње катастрофе, ако до ње дође, треба да се боје и у Америци, пошто ће она бити чудовишна.
У вашем роману „Москва 2042" постоји и овакво питање: „могу ли се у комунизму слободно читати књиге2“ Упркос тврдњама опозиције да се перестројка већ завршила и да у његовој интерпретацији више није могућа, Горбачов се не одриче ни „социјалистичког избора“, „комунистичке перспективе“. Шта ви мислите о учесталим тврдњама да Горбачов скреће удесно, да је постао талац војно-индустријског коплекса и да „надолази диктатуpa“? — Можји се такозвана перестројка и завршава, али је она већ постала важан догађај у историји Русије и СССР. Чак и у спетској историји којој је дала моћан импулс. Ако и дође до диктатуре — она ће бити много мање зло од бољшевичког тоталитаризма. Диктатуре — у принципу, мада је и у томе било изузетака — не настоје да се увуку и у људске душе. Диктатура која би дошла после перестројке не би, бар се ја надам, мешала у лични жипот, у посао писаца, у економику. Надам се да би се морала задопољити одређеном мером контроле над штампом и публицистиком, државном дисциплином и за-
брањивањем критиковања вла |
де. Знате, мислим ла је перес“ тројка већ створила властиту инерцију са којом ће морати да рачунају и сам Горбачов, буде ли наставио да скреће удесно, и евентуални хунтисти.
Ђуро БИЛБИЈА
+