Borba, 07. 05. 1998., str. 10

проза и поезија

Лајковачка пруга

Аутор:

иберо Маркони. (Слободан

Марковић) је сличан живот

проживео по читавом свету, Радован Бели Марковић га је живећи у Лајковцу, описао. Тачно како јесте у распасаној и распојасаној пишчевој глави, претовареној искрама из књига, из живота и будних снова. То јесте граница, -али не између прозе и поезије, никако граница међу жанровима, тврдо омеђеним у књижевнотеоријским стакленицима, него је то ова граница после које почиње нови, непознати, вилови-

ти, измаштани и маштом изрешетани свет. Ничег ту нема ол овога, него од онога митског, преврелог, процеђеног, филтрираног, с рсалног колосека скрајнутог и са пруге оллетелог света. И то не у безнађе, него у снохвађе, ла начиномо реч по пишчевом узору и на нски затулан његов начин.

Он пише роман и хоће ла као Ан- ·

дре Жил у "Ковачима лажног Нрвца" присуствује његовом рађању. само што се при том овде лампе љуљају, сцене лелујају и вазносе се изнал шина, преко свих познатих књижевних колосска, лок све пресеца и на једно место окупља, цепа

и кида па саставља само Лајковачка |

пруга и још више свест о њој.

Радован Бели Марковић; издавач "Нолит", Београд, 1997.

Ова пруга не води никуда, сем на небо једне маште која није свесна своје виловите ширине којом надилази Лајковац и његову убиствену досаду. Стога је ово књига о колосецима, али кадас се крене изван њих, када се прегазе правци, замагле шеме и шаблони и све крене тамо где нико није био и одакле се не враћа. А тај свет је свет лобра, свет доброчинстава, слатководних лелујања, изван сваког зла, свет у коме царује живот и то не међу јавом и међ сном, него. искључиво у великом окатом сну. Прија, иснепприше ово

бекство ван свих траса, преса, уре--

са, ван свих клопарања којима се зна циљ. Бели Марковић није утекао из царства- ствари у свет снова. Он живи тамо где им се колосеци укрштају и где сипају варнице са свих праваца диљем новог, неочекиваног баснословља излигнутог нал уобичајеним представама о разбору и истини.

Миран, непокретљив, овај нам писац не ла да станете. Не трпи ни јелну вашу стајну тачку, непрестано вас неосетио пребацује прско колена, и то из чиста мира, никала из трка, без журбе али увек изнова и темељно. Таман помислимо - ту смо, а он убрза ритам приче и ви слетите са неког вагонског лежишта гле сте покушали ла се са целокупним својим искуством и знањима настаните.

И кала помислите да пишчево стање луха не можемо полвести пол уобичајене норме злраве памети, ви убрзо увиђате ла у тој организацији књижевног лела има мудрог система, и то не на уобичајенм већ на неки особен начин, са оне стране књижевне мелаље, негде на пругој страни месеца коју никада нисмо видсли. Е

Ова књига води у џехенем, али питом, припитомљен. А питом џехенем је рај, настао из рајског пића, јединог чије главобоље“ бивају плодне и сање виловите. Не илите

овом пругом ако не умете ла отпу-

стите кочнице и кренсте у беспуће, где живе чуда и хватају зјала мулрости окачене као череци прел провинцијским месарама, без зунзара и мушица, череци чисти и голи као од мајке рођени.

Биљана Ђоровић

бирка "Сариндар", седамнаеста

је у колу Пуслојићевих песнич-

ких књига. Склопљена је од пет циклусних целина - кола: Отвор, Сариндар, Будвански љетопис, Могућности улице и Укрштеница са именом писца. Књига се отвара мотом; "САРИНДАР је пегански (мој) обичај (по којем се помен за покој луше/ једнако даје и живима и мртвима..."

Поднаслов: Песме и остало обавештава читаоце (и тумача) ла остало ставља у раван песама и тиме визуелно полисемантизује збирку - пројект - потхват. Остало чине фотографије светлосне песме ритуалне наратине: И пртежи (као и фотографије) происхоле из тематске салржајности "песниковог суштаственог аутобиографизма". Тако цртеж (Марија Пуслојић) сугерише, отвара нам Књигу пророка Јоне, лок клокотристичка фотографија "Ми из поње вечности" зачиње коло "Саринлар" (Живу песничку књигу мртвих), а наставља је песма "На Васков лан", уз коју лише цртеж Милића ол Мачве "Два вилинска ока у глави има Васко Попа". Следе обредне (помен песме) молитве за Сореска, Стојшина, Станескуа, Борхеса, И. В. Лалића...

За Пуслојића "поезија је врло личан чин, уско преплетен са збивањима, индивилуалвим луховним и емотивним искуствима, олносно укрштеним сазнањима изведеним из сфере властитог живота" (С. Игњатовић). Карактерише је молсрност израза, наглашена персоналност, а животношћу натопљен наративни тон прожет је особеном мелолијско - звуковном ритмиком, пок хуморност и паралоксалност лоприносе општој врелности.

Кореспонлирајући, једним бројем песама и мотива, с претхолним, свака нова збирка је наставак његових ранијих песничких књига. Аламовска концепција збирке "Саринлар" остварена је у магијском збиру тачка и тема симболизујући вечито кретање:

МАТИПА СРПСКА

Песме и остало (г). Песник је темом наткриљавао времена, био (блио) подвижнички лух песничког аутобиографизма. Пророчки и месијански луцидно стиховао је животе духовних сродника, своје месијанске сабраће чији императив је поезија - живот поезија. Неке песме као да су писане у лаху. Ритмиком, жестином, импулсивношћу и динамичношћу оне визуелизују провалу облака праћену олујном грмљавином. Отула метричке слоболе у којима се укрштају евокације прошлих са визијама садашњих збивања које у ауторовом доживљају творе поезију васколике сапржајности. Прво коло збирке Почињемо грали пуслојићевско укрштање тема и повезивање времена. Срећу се овлс, ововремено и библијско, пророчки се навешћује: "... Вола ће ускоро лоћи /и на твој Арарат, брате" А у песми "Питоми посед", метафорично се отвара ововремена слика опустелих, српских села, истина личног и колективног пораза. Јер,, оно што чини завичајну слику ("А дима већ годинама нема, сем у смрти и у сну..."/ сала је само песничка тема прожета реминисцентним тоновима.

Хуморност и иронија, паралоски и антитезе, вербалистички испламсаји, језичко мелодијски усхити овог виталистичког поја, ломинантно се испољавају у опоетизованим збитијима као у песми Јелан запис о провали.

Поетски текст захвата отиске минулих времена, јер библијска тема о Каину и Авељу, понавља се и алузивнопоетским компонентама функцио-

У завршном колу песама: "Укрштеница са именом писца" песников аутобиографизам је обредно и проповелно универзализован кроз колоритну атмосферу свеколике метафоричне снаге духовног и животног доживљаја. нализује тематско.

Мирослав Тодоровић

овјек од магле Слободана

Јанковића је лјело сасвим не-

уобичајене физиономије. То је роман у коме се преплићу елементи ЗЕ, митских вјеровања. библијских казивања, сатире, историје, хронике наелектрисане набојима сентенције и афоризма. Све је упаковано у привлачну амбалажу у чијем се "дезену" сударају варнице комичног ин сатиричног, лирског и гротескног.

Користећи се искуствима великих сатиричара и Јанковић је посегао за алегоријом која колоритом и дубином слике подстиче сплет асоцијација и интензивира снагу мисаоног проникнућа у текст, у лубинске слојеве значења на којима почива живописно злање зачуђујуће приче.

Сходно наслову, аутор замагљује вријеме, онеобичава амбијент, спајајући универзално и локално, комбинујући материјале супротних својстава и различите смисаоне густине. Главни јунак - Кора, кћи Јасона н Деметре, носи у себи своју загонетку. Она је, истовремено, и мит и магија, пророчанство и сулбина, инкаранција неког бившег живота, апокриф и" историја која се памти, али често и заборавља. Присутна у свему, мала понекал-невидљива (у новој инкарнацији она је бабица), одређује сулбине људи, од оних који су на врховима власти изгубили осјећај за љулско, лажних

Базар

Слободан Јанковић: "Човјек од магле'

Лука - Београд, 1997.

богова који великим маказама кроје илн распарчавају карту свијета, од овоземаљских моћника, смиј шно јалних у изобличавајућем огледалу фиктивне величине ло оних чије се име једва разабире у густом списку животних аутсајлера.

У роману, у којем вријеме вртложи попут пјешчане олује, спајајући митско и салашње, рапња се зајезграва свуда, уплићући нитима површинских и дубинских веза, смисла и апсурда и карикиране моћнике који "дрмају" сулбинама земаља и народа као што су Свемоћни и Гроби (олносно горби), од урођеничког поглавице Мекана Кост који је поријеклом Србин, До прелсјелника, шефова, улизица, полтрона, љигаваца, бескичмењака ло ситне љулске прашине, оних маргиналаца који немају чак ни име и који масом творе истински метеж свакилашњице. Богатство животног материјала, "кришке" и "честице" у непрелвидљивом миксеру историје лају изузетно густу приповјелну материју.

На његовим страницама може се осјетити огорчење ол којег врцају сатиричне сузе ("крупне ко ораси"),

уха

, Задужбина "Петар Кочић“, Бања

али више је смијеха дљивог, грцавог.

хотног, љековитог, необузланог. Смијех који се храни животом и језиком врца на све с распрскава се у нес могућности: као шала, нонсенс. паралокс, алузија, паралелизам, гротеска, карикатура, игра ријечима, каламбур, изругивање, шегачење, шаљиво налметање, луховитост која покреће неконтролисану ерупцију смијачке енергије.

реског, зајеили велрог, гро-

роју о, гег, лосјетка,

Квалитет хуморног креће од папреног балканског вица који рује по ђубришту животног дна до рафини-

ране комике. Најчешће се кристализује у облику сентенције или афоризма који у сажетој вербалној форми крије разорни сатирични набој. "Човјек ол магле" Слоболана Јанковића задовољава интерес неуког и рафинираног читаоца. То је богат базар луха, вашариште живота и историје на којем је смијех облик памћења, горка пилула истине и потврле љулске супериорности над моралном и интелектуалном каљужом једног посусталог лоба. Зорица Турјачанин

сим Беле Хамваша, на ма-

ђарском тлу изникао је још

јелан великан европске мисли којег, ево и деценију по олласку у свет небесника, прати суви,“ неизбрисиви жиг уклетог стварао- 7 ца. За читаоце на српском језичком подручју, он је још увек велика непознаница, јер ни након одбјављивања његових сабраних лела од стране три француска излавача, "топљења" лела са његовог, најпре . потом и лела у родној Ма, где је почетком осамдесетих успео ла објави своје романе написане лалеке 1934. године, није објављен ни један његов наслов на српском језику.

Реч је о Миклошу Сенткутију (1908-1988) (5тепкшу М:К1о5), романсијеру и мислиоцу. Уз Ђерђа Конрада и неколико књижевних критичара и историчара у Француској, његовим делом се, близу две деценије, највише (бави Јожеф Ј. Фекете књижевни критичар и есејиста који живи и ствара у Сомбору. Управо ових лана, из штампе је изашао и трећи зборник Фекетеових ишчитавања обимног Сенткутијевог књижевног опуса. Прву ту "Ишчитавања " ("Олвашаг") јавно је 1986. године, а другу под истим називом 1986. у издању Сомборског Информативног центра. Треће лело "Промишљања о Сенткутију" Фекетеа, састављено из

Ново Шћекић: "Стрељачко друштво", Хипнос, Београд, 1997.

удна је полуларност да су најуспелије приче Нова Шћекића у новојскњизи приповедака "Стрељачко друштво" оне које имају кратке наслове. Ол појаве "Слепе куће", Шћекићевог првенца, прошло је лве деценије. Приповедач је пи-

сао, али и зарађивао хлеб бавећи се.

новинарством, те је:то битно утицало на један измењен приповелачки ракурс, стил,“ знатно друкчији од оног згуснутог, литерарно убедљивијег из прве књиге. Тај утисак се неодољиво намеће“ читаоцу, јер је девет прича из "Слепе куће" Шћекић уврстио као пругу целину нове књиге. Парадоксално је, али би за боље разумевање и потпунији естетски доживљај требало читати ову књигу од последње "приче уназад. Своје приповелачко умеће Шћекић је исказао тематски на детаљима из свакодневице, која је -минула са једним светом "новога" послератног система чија је суштинска карактеристика била идеологизација свеукупног живота (све је под присмотром партије: и брашно, и шума, и школа, и обичан сељачки живот). Метолски посматрано он се крстао стазом споја о ара и молерног: дисперзија детаља и њихово

гомилање (одлика једне приповсдачке струје из селамлесетих година); скоковитдст и тематска и садр-

=: та

Миклота · Сенткутија

одабраних есеја објављено је у издању новосадског Друштва за мађарску културу, а-уз материјалну потпору Националног културног фонда Републике Мађарске. Непосредни повод објављивању овог последњег дела-је 90-годишњица рођења и десвтоголишњица смрти Сенткути Миклоша.

Први роман "Праг" објавио је 1934. године, а по други пут тек 46 година касније. Критичари су га најпре оценили скандалозним, а потом генијалним-и "прекретницом у књижевном стварању", Написан је у концепту тока свести, Следећа Сенкутијева књига је низ есејистичких промишљења о темема из историје и књижевности, европ-

Ишчитавање | заумног бревијара

Обиман романсијерски, филозофски и есејистички опус мађарског

жајна, чак и у истој причи, и релативизам фабуле (која скоро да и не по„стоји). На примерима малих зајелница показује се сва извитопереност илсологије као "лажне свести" - али и онога што је она производила као део технологије управљања људима. "Стварајући" слуге и господаре и у овим малим сегментима лруштва осетиле су се погубне и трагичне последице: патња једног дела народа остала би несазнатљива за оне који управљају да није и оних који ће то записати. Тај управљачко-партијски механизам пластично је дат у ликовима "малих сеоских комесара", али су сви ликови тек наговештени, шкрти, односи међу њима су лажни, блокирани, увек нечим осујећени. Све док је на препознатљивом терену села, којим се лакоћом креће, и прича, иако оптерећена Мноштвом детаља, имена и споредних рукаваца, тече ипак складно. Оног момента кала искорачи из тог егзистенцијалног круга, крочи на асфалт, мења се и све остало. Тешко је успоставити равнотежу - наћи везивну нит за тај полифоничан свет. Крај је увек трагичан или песимистичан. Чим се књижевно преточи у политику долази до мешања два пола истог набоја. Војислав Бубања

славно је објављсно ново

излање књиге прича "Мла-

дићи из Рашке" Милисава Савића (излавач "Рашка школа", Бсоград, 1998), истакнутог прозног писца, приповедача и романсијсра. Ова књига први пут је објављена 1977. године, а у њено друго издање уврштена је и прича "Пролазс ли возови Ибарском лолином", која је објављена у Савићсвој првој приповелачкој збирци "Бугарска барака" (1969). Писане у духу тзв. стварносне прозс, ове приче нас враћају у свет шезлесетих и, седамдесетих година, на аутентичан уметнички начин поново

писца

ским и области уметности и естетике, под

светским митовима, из заједничким именитељем "Према једној метафори" (1935.) Роман Поглавље о љубави" (1936) према мишљењу Јожефа Ј. Фекетеа, прекретница је у Санткутијевом књижевном опусу. Од херметичке, барокно-недреалистичке прозе, окреће се према роману који има чвршћи и "опипљивији" сиже, али га спаја са есејистичком прозом и са елементима квази-историјског романа. Настаје читава серија романа Бревијар Светог Орфеја". Од де-

сет томова, првих шест Сенткути |

објављује у перноду од 1936. до 1942. године, а потом настаје вели-

· Ки мук, све до 1972. године, када

откривају једно минуло време и живот "провинције “у позадини". Актери ове прозе су нсобузлани младићи из Рашке, локални јунаци, ситни лопови, силеџије, љубавници, средњошколке и ралницсе; цео један свет неспутаних страсти и нсобузланих дела и акција. "Изванредан дијалог, ноншалантан пишчев тон када се читаоцу обраћа, спрегнут и шкрт израз, сјајни ликови и, повремено, мајсторски стварана атмосфера - чинс да се ове приче читају лако и надушак", написао је о овој Савићевој збирци прича својевремено Рајко Петров Ного. МЦ.

објављује седми део. Послелња, десета књига "Бревијара"... објављена му је постхумно, 1993. године. Сенткути није престајао да пише ни у време владавине комунистичког тоталитаризма. од 1942. ло 1972. године бавио се преводилаштвом. Превео је, између осталог, и Џојсов роман "Уликс", а објављивао је дела, тобоже под маскама, о животу и делу Моцарта, Хајдна, Дирера, например, или о Византији, о времену реформистичког покрета у католичној цркви, а све су то ауторски, често и аутобиографски списи, квазиисторија, или квазиромансиране биографије. Јошеф Ј. Фекете, са три богате и по свему откривачке књиге критика и есеја свих досадашњих промишљања о Сенткути Миклошу, слови као јелан од аутора који су га практично открили најпре у мађарској и француској културној јавности, ЈУ земљама где Сенткути, за разлику од нас, није више велика непознаница, поштоваоци интелектуално-есејистичке прозе су са великим одушевљењем прихватиле Сенткутијево стваралаштво. Са знатижељом ваља очекивати и пр-

ве преводилачке подухвате на срп- -

ском језику, као што је то са необично великом снагом, умећем и упорношћу, у "случају Хамваш" учинио Сава Бабић. ,

Давид Кецман

алегоријски оквири шаховске поезије

Магична поља

ири Улружења књижевника Србије, уз једногласно дивљење, одлучио је. да овогодишњи добитник престижне награде Задужбине Радоје Домановић за литерарни лопринос у области шаха буде песник из Београда Радомир Мићуновић за збирку по-

· езије "Магична поља" у издању

"Просвете" из Београда.

У књижевној анализи, размишљању и критици, жири се заложио да делу које је рођено у магичном споју поезије и шаха припадне ово ласкаво признање.

У маниру песника епохе: Васка Попе, Чеслава Милоша, Станескуа, Елитија, Боре Радовића, Шимборске, Мићуновић у својим аритметичким стиховима, у само неколико језичких потеза твори нове алегоријске и иронијске поетске оквире у којима се сучељавају шаховски, егзистенцијални и космички пореци.

Играјући даноноћно шах са нечастивим, ту узбудљиву игру са

МАТИЧНА "ПОЉА .

смрћу, аутор над уводи у човеков свет маски и замки, привида и превида, заблуда и амбиција. Сам песник у краткој песми "Судбина" открива апсурд игре и битисања:

Из отварања директно у завршницу, средишњице скоро и да нема."

тв режија

Програм уживо

Мома Мартиновић: "Режија програма уживо“, Радио-телевизија Србије, Центар за истраживања, Београд, 1997.

омчило Мартиновић, ТВ ре-

јитељ, осведочен је као вр-

хунски мајстор у режији директних снортских програма и режији програма уживо. Појава његове књиге Режија програма уживо са две кассте очигледних примера из искуства лругих аутора, као и сопствене редитељске лабораторије прелствља вредан лопринос ТВ литератури.

У прелговору аутор истиче да је целокупна литература посвећена телевизији есејистичко-филозофска или практична, која се односи на телевизијску продукцију.

Сматрајући да је суштина медија телевизије - режија програма уживо, аутор се одлучио да своја позитивна редитељска практична искуства стави у садржину ове надасве корисне пропедеутичке књиге о режији "живе телевизије". Књигу је наменио, како сам каже "онима који се налазе у процесима учења режије програма уживо, али исто тако и свим телевизијским радницима који желе да се баве овим специфичним, атрактивним и узбудљивим послом."

Мартиновићева књига уџбеник представља прву књигу о предмету, функцији, техници и залацима ТВ режије програма уживо у нас, а таквим књига готово да и нема у светској телевизијској литератури.

Своја разуђена редитељска искуства превасхолно релитеља спортских преноса, Мартиновић пелагошки прецизно.излаже у основама ТВ производње описујући репортажна кола, технику коришћења опреме, дисциплину, респект, професионални став, лични циљ, имиџ, комуницирање. У поглављу Телевизијски колови, описује кодове ТВ тона, говор, атмосферски тон, музику, кодове ТВ слике, светло, колор, брзину, дефиницију, калрирање, позиције и“покрете камере, монтажу.

У програму уживо описује карактеристике и компоненте директног преноса, указујући на врсте као што су политички преноси, културно-забавни преноси, спортски преноси, који су били и остали лугоголишња редитељска Мартиновићева профе-. сионална преокупација. ;

Мартиновићева књига Режија програма уживо указује на богато и разуђено знање аутора у области

режије спортске тлевизије и уопште. режије програма уживо. Закључимо, најзад су наше телевизијске школе добиле поуздан уџбеник, а наша телевизијска литература незаобилазну референцу о ТВ режији програма уживо, који, по многим мишљењима, представља суштину · медија телевизије.

Радослав Лазић

наши песници