Borba, 07. 05. 1998., str. 9
из необја Зоран Милић
мученику тога дана.
Е А У
Тргглаиединатттумћиродр тремор гонио ммтоодогеи
лази у своју келију.
се греши.
|Хаику | Момент!
анку Момент је |
| нови часопис ко: ји објављује хан- ; ку песме. Карактери-
5 стика часописа је, дво- | језичност. У првом броју објављено је много ханку песама на Ри | ском и енглеском језику, танке домаћих ауто- | ра, хаибуни, прикази књига, збирке песама, детаљна обавештења о
| ханку конкурсима код ||
[ нас и у свету као и адре- ! се свих светских хаику часописа. Ипак, треба свакако издвојити из-
| ворни текст Милоша
6 Црњанског из 1927. го- ђ дине а под насловом
| "Песме старог Јапана" и есеј др Ивана Коларића "Светлост долази са истока". Што се тех-
: ничке стране и изгледа !
ђ тиче далеко је бољи од | многих америчких, јапанских и немачких часописа и сигурно је да
| са нишким Хаику нови- |
| нама у том погледу | представља _ светске | перјанице. Д. М. Адски
сања Зи рио пао
# З 8 | 8
љених рукописа
Светогорски записи |
Кад се сврши литургија. обави дијаклизма. удари било трпезно, са свештеником који је служио сви излазе из цркве да се поклоне игуману, заночну псалм обични. приђу трпези.
Јело посно. Маслине. Хлеб. Вино.
Док се руча, монах чита из житија о свецу или
Глас монахов. одјекује трпезаријом мешајући се са звецкањем посуђа, прибора за једло, сликама и описима из житија. повезујући и на тај начин садашњост и прошлост у дугу, не прекинуту нит
ЈП П Ова ЛО СДУр па ОНУВ ВН ПО НОВ ЕНИ.
Конаци Хиландара - цршеж Зорана Милића
Све видљиво и невидљиво. чујно и нечујно. ми- | нуло и постојеће, као да је прожето том нити ко- : ја свет чини јаснијим, смисаонијим, истинитијим. | Када се сврше обед, молитве, певање, сваки од-
Небо мало. Разговор с Богом стишан. у Ту се душа поверава телу, тело души. јер није добро бити без страха и без суда, ни свагда. Јер
5:
о
Сао
мегднррее ве лдегогево
Петко Чанчар: "Медаље њига афоризама Петка Чанчара "Мелаље
и заблуде" прелдставља вредно освежење у нашој афористици. Писац се смело упустио у једну духовну авантуру и пустоловину, изражавајући и своје идеје и опсервације на сажет и језгровит начин, инспирисан, углавном, темама из свакидашњег живота; 0 моралу, људским наравима, изопачености карактера и менталитета, као и многим другим лдеформацијама које живот значе.
Стога ова књига, односно збирка афоризама, има актуелан призвук и одише свежином, јер поузлано олсли-
и сумње
Зоран Богнар
во је књига исконстру-
исана _ постско-днев-
ничке преписке двоје уклетих руских песника, Ане Ахматове и Николаја Гумиљова, који су се у овој грандиозној књижевности појавили почетком двадесетог века. Ово је књига љубави, страхова, стрепње, сумње и оданости двоје изузетно сензибилних песника који су све своје песме исписали у кошмарном трку испред грубих ветрова руског режима, колективног
неразумевања и нетолерант-,
ности, бичева туберкулозне пошасти, али и у једној јелиној оази, коју су сами створили, оази љубави. Ана Ахмато-
· ва и Николај Гумиљов прове-
ли су у браку осам година. Међутим, заборавивши да је свако поверење саграђено на темељу сумње, допустили су да их сумња надјача и ла им нагриза и љубав и брак и поезију, и ла-их доведе до развода. Али, како то луцицно запажа Радослав Пајковић у свом предговору: "Аутори могу да се не воле, њихови стихови - не"...
Књига "С љубављу" садржи песме и дневничке записе и епистоле из четири књиге Ане Ахматове ("Од среће нисам вилар", "Сва моја лица", "Реквијем" и "Из заветне свеске"), као и истоветни избор из књитс Гумиљова "Мила моја Аника",.. У овој књизи има бола и осећања безизлаза, али то не значи да су пе-
сници били побеђени. Њихова поезија увек је била ангажовано- усмерена и хумано надахнута и увек је позивала на преображаје и наде. Мноштво песама је попут "Сађаге; Агбзбацџе", "Музика",
"о
"Песник"." Мало географије" (А. Ахматова), као и песме "Она", "А ноћу, у небу", “Једном увече", "Сан", "Трећа каниона"... (8. Гумнљов), које потврђују ову тезу. Књига "С љубављу" вишеструко је занимљива јер се у њој поезија оглашава у неколико слојева: присутна су сва поетска искуства, теме и мотиви, средства изражавања и симболи, емотивна и мисаона експресија... Ана Ахматова и Николај Гумиљов о животу не говоре лепршаво, у овој књизи нема раскалашних сањарења, узлисаја и кликтања, али зато: у овим песмама има неке благе топлине и откровења, има видовитости, предосећања и слутњи, има јаких наговештаја бурних преображаја у човековом свету, има и зебњи и осећања неизвесности, замора, горчине и прекора. Рекао бих ла у неким од ових песама има згуснутог
кава ланаињи тренутак у коме живимо, изврћући смсло руглу и подсмеху негативне појаве и указујући на доброћудне и злоћудне туморе који се развијају у друштву. Како афоризам, одвајкада, тежи лапидарности, и Чанчар је до краја поштовао древно правило да речима буде тесно а мислима пространо. Он на малом просто-
у сабија своје мисли и идеје, као и конлензоване досетке, јер поседује истанчан осећај за парадокс. Такође, вешт је "ловац" на љулске слабости, лако уочава мане и накаралности жигошући их сместа и беспоштедно,
Бритко перо
и заблуде", Свет књиге, Београд, 1998.
избегавајући притом, баналност и патстику. Испол афоризама непрекидно кључа подтекст, отварајући врата за размишљања и асоцијације. Чанчар се, очигледно, васпитавао на богатој баштини наше хумористичке и сатиричне литературе. Црпео је идеје и надахнуће превасходно из врела живота, избегавајући уобичајене шеме и књишке стереотипе. При читању ових јетких и бодљикавих афоризама, пада у очи да их је писао човек који није оптерећен мржњом, што свакако, продубљује вредносну димензију дела. Боривоје Марјановић
анчевачке "Свеске" посвећују тематски лео новог броја (39-
40, 1998) сумерско-вавилонском епу Гилгамеш, који је настао пре четири миленијума, а откривен 1849. године. Текст је исписан клинастим писмом на плочицама које су пронађене у рушевинама књижнице цара Асурбанипала, а срелио га је и прочитао енглески асиролог Џорџ Смит. Уметничка вредност овога прастарог епа открива се кроз текстове Јана Кота, Добривоја Станојевића, _ Слободана Владушића, Милине Стојановић, Оливере Ралојевић и
Свеске
Немање Ротара. Небојша Кузмановић анализира Јакобсонов текст "Српски Змај Огњен Вук и руски Еп о Всеславу“, Драгољуб Живковић се бави историјом филозофије у Срба, а Селена Литвиновић пише о трансформацији музичке традиције у јужном Банату.
асопис доноси причу Борислава Михајловића ~ Михиза са ратном тематиком (Како је фетер-Михл постао газда у кући), лок о овоме нелавно преминулом
писцу и интелектуалну надахнуто пише Вида Огњеновић. Поезијом и прозом заступљени су С. Ракитић, Д. Секулић, Д. Урошевић, Н. Живанчевић, | Ненадић, М. Ђурић, Т. Нешић, Т. Хјуз, Р. Валзер и други. Д Станојевић пише о Светлани Велмар-Јанковић. Д. Ре"ђеп о сликару Стојану Трумићу, Г. Максимовић о смеху код Стерије, Д. Ђорић о Хамвашу, а Д. Пајин о трагизму модерне. Ту су и прилози о позоришту, филму, ликовној уметности и стрипу, као и веома богат блок књижевне критике.
М. Ц. .
животног жара и пепела који узноси и у души изазива буру. Другим речима, читава песничка и епистоларна књига долази као објава нових могућности живота и као његова потврда у личном искуству. Ове песме су драгоцене и због тога што демистификују многе појаве и односе у животу, што скилају маске и, свакако, што показују степен високе уметничке и мисаоне зрелости.
Николај Гумиљов стрељан је 3. августа 1921. године уз оптужбу ла је био члан групе контрареволуционара (побуне морнара у Кронштату) са циљем ла оборе совјетску власт... Критичари кажу ла у поезији Гумиљова нема ниједног антисовјетског стиха и да никада није доказано његово учешће у наводној побуни која се памти као први оружани устанак у социјализму. Ави Ахматовој, Стаљин никада није опростио што је била његова супруга, тако да је остатак живота провела са етикетом "бивше супруге издајника", што је значило социјално-морално-естетску смрт. И песнике убијају, зар не:
нове књите, 1997/98.
ни камила", путописни роман, "Народна књи-_
"та", Београд.
пару грма полис
полетети ут
а узе
Четвртак, 7. мај 1998.
Уређује: др Мићо Цвијетић
(свети (ава у песмама
Приредили: Урош Џонић, Александра Вранеш, Бојан Ђорђевић; издавач Друштво "Свети
Сава", Београд, 1998.
руштво "Свети Сава" (основано 1886.) је 1935. године издало обимну збирку песаа пдд насловом "Свети Сава у народним и уметничким песмама" коју је приредио Урош Џонић, као прилог Друштва обележавању Светосавске године (340 година од спаљивања моштију на Врачару). То је била до тада највећа збирка на једном месту сакупљених песама о српском просветитељу и широки избор из уметничког стваралаштва о њему. Збирка садржи више од 160 песама насталих у распону ол 16, века до тридесетих година 20. века.
Обележавајући осам векова манастира Хиландара, Друштво објављује антологију "Свети Сава у песмама" у којој даје репринт Џонићеве антологије, али и антологију уметничких песама од 1935. године до данас, коју су приредили Александра Вранеш и Бојан Ђорђевић. (Урелник је Злата Бојовић). Тако је
настала једна обимна и драгоцена књига са преко 550 страница, која показује место и улогу Светог Саве у националној култури и историји, и доприноси сагледавању те велике личности као утемељивача наше културне традиције.
У други део књиге ушао је избор од 113 песама. После 1935. године, када је објављена збирка Уроша Џонића, настао је у српској књижевности велики број песама ин-
спирисаних ликом, духом и делом |
Светог Саве. Објављиване су у периодици (велики број песама насталих у деценијама после Другог светског рата штампан је у црквевим листовима, часописима за децу, листовима у дијаспори, затим у песничким збиркама, декламаторима, антологијама.
Увршћене су, између осталих, песме Николаја Велимировића, Бранка В. Радичевића, Добрице Ерића, Васка Попе, Слободана Ракитића, Матије Бећковића, Мио-
драга Павловића, Десанке Максимовић, Љубомира Симовића, Милосава Тешића, Милована Данојлића, Милована Витезовића...
Ова антологија уверљиво сведочи да је лик Светог Саве био и остао једна од најдубљих духовних и песничких инспирација у српској књижевности. Књига је добро опремљена и садржи, на крају првог дела, попис и напомене о народним и уметничким песмама који је начинио приређивач Урош Џонић. Исто тако ту је и попис песама из другог дела (насталих од 1935. ло данас) које су објављене хронолошким редом према години њиховог штампања, а код аутора који су заступљени са већим бројем песама све су груписане на једном месту према години издања прве од њих.
Антологија "Свети Сава у песмама" је капитално издање Друштва и представља леп поклон српској култури.
Јасмина Нинков
а Те
Свеши Сава (Краљева црква у Сшуденици)
единственост књиге Ју као књиге раз-
говора са лва саговорни= ка, очигледно произилази и из њихових личности, и из њиховог узајамног односа. Разговори се зато, нако вођени одвојено, тематски преплићу тако да остављају отисак као да су оба саговорника истовремено са Јевти-
ћем, две животне приче се“
од једне тачке састају и даље теку као једна, а две научне биографије се, почевши истовремено и слично, касније проблемски више удаљавају уобличивши се у две упоредне и комплементарне целине. Ово друго заслужује да буде посебно поменуто. Александар Белић је био једини српски лингвиста који је у свом времену могао да буде неприкосновени ауторитет у свим главним областима своје науке, било да је реч о српској дијалектологији, историји језика, књижевном језику, граматици, акцентологији, словенској филологији, теорији језика... Такве су биле његове способности, али таква је била и наука о језику његовог времена. Та сувереност у разли-
· читим областима среће се и
кол неких Белићевих учитеља, пре свега код Ф. Форту-
натова, и код неких његових савременика, нпр. још изразитије код Р. Јакобсона. Међутим, у другој половини-нашег века разуђеност науке о језику постала је толика да ни међу најистакнутијим светским славистима нема, и не може бити, научника тако широког профила. У круг научних интересовања професора Милке Ивић и Павла Ивића улазе такође сва важнија питања науке о српском језику, лингивистичке славистике и опште лингвистике, али су сфере њихових појединачних области истраживања више засебне него што се додирују, што и разговори у овој књизи објављени, потврђују. А како даље- разгранавање лингвистике тражи све више тимског рала најбољих стручњака за различите области није необично што се у нашој славистици не виде лингвисти једнако присутни у свим лингвистичким дисциплинама, а, са друге стране, природно је да у средини у којој су Ивићеви најлуже предавали, на Новосалском универзитету, буде формиран колекшив неколико генерација врсних лингвиста. Та велика лингвистичка породица није само вовосалска. Многи од оних
који су се у њој лингвистички васпитавали, луже или краће, пронсли су глас о својим учитељима од Русије до Америке, од Данске и Норвешке до Јапана и Кореје. Тачније, тај глас је и пре оних који су стасавали у новосадској лингвистичкој средини стигао до свих тих земаља. Они су могли само да га лично потврде. Јер нико пре Ивићевих није учинио толико познатим у свету лингвистичка достигнућа српске културе. Добар глас не разносе само радови професора Милке Ивић и Павла Ивића, него и њихова жива реч. Зна се ла су учитељи. О том искуству усмене речи Ивићевих најбоље могу да сведоче њихови савременици, тачније они који су имали могућност да их слушају, да са њима разговарају. Таквих срећом није мало. Напротив, њих је изузетно много. А захваљујући. радијској гостољубивости Милоша Јевтића, професоре Милку Ивић и Павла Ивића могао је чути сваки наш човек овога времена. Многи ту прилику нису пропустили. А ако јесу, моћи ће ла разговоре Милоша Јевтића са њима читају из књиге.
Предраг Пипер
УН
Брже од вјетра Брже од муње,.
И стигла прекасно. он би био жив.
Да је стигла дан раније,
Требало је вијест послати много, много раније.
5
ППИ ВН ВН ВИНА ННВ АНА Н
Епитаф војнику који је пао у часу потписивања мира
Вијест је летјела брже од птице
Гугутала је од среће у етеру,
За оне који су пали увијек је прекасно. АЛ да је стигла само пол сата раније,
Руковао би се с друговима и смијао. много би њих још остало живих.
Да је стигла много, много раније, много, много би их остало живих.
с
МИ
.
Прије но што су почели падати мртви. Григор Витез
Ер а ови И УДИНЕ
на
Кровови Хиландара - цртеж Зорана Милића
ПА ка и и се пе помно а а