Bosanska vila

Стр. 2 __БОбСАНСКА_ВИЛА 1902. примјену она велика ријеч „Брат је мио, које исти, који су га камењем засипали и најтеже окове вјере био“. му одређивали, да ти исти идући за његовим сан-

Аивот овога великога Орбина и великога човјека јесте једна тужна историја, једна доживљена трагедија, у којој је патастрофа на почетку. То је управо један низ страдања; а те исте недаће наилазиле су пи отаџбину његову и дијело Српетво, јер живот је његов одјек живота српске нације. — Узалуд се трудимо да то избришемо из успомена; да ту прошлост заборавимо. Али се она не може заборавити, јер у њој лежи клица онога обрта, који је наступио у сломљеној души овога несаломљивог човјека и поборника једне велике идеје. Баш у оним данима, када се највише занимао великим замислима — да својој отаџбини приуготови што темељитије земљиште

за развој слободе грађанске и културних тековина; у ономе часу, кад је са несавладљивом енергијом био близу остварења својих идеја; када је васпитао и припремио читав један нараштај, који ступа у борбу за грађанску слободу и политична права народна; у часу кад помишља да бе те тековине укратко бити на домаку а држава на висини, којом се одликују културне нације; у часу кад су се и стари и млади њиме одушевљавали и у њему гледали новога апостола — у томе трену наилази изнебуха страховита бујица која све обара, све руши и ремети: наилази бујица која учини лом и покоси једну велику идеју, као коса клас што обори. А под том бујицом изгуби се и један велики дух: тада утону и никад се више не појави на површини политичног живота. У томе и лежи величина великих идеја и тешкоће њихових остварења, што оне неминовно изискују мученике своје. А само избраници носе крст на Голготу — гомила иде за избраником и често му подемијех добацује. За начело се мора страдати. Сви велики носиоци идеја, знаменити апостоли истине и слободе човјечанства вазда су имали пред собом трновите стазе и неуређене путеве. Они су ти што отварају нове путеве и што иду, често, можда за читав вијек, као претече испред свога нараштаја и обиљежавају путеве развоја новим покољењима која наступају. И као што свуда у свијету бива, бивало је некада и у Србији да се за правду и истину оков понесе и да се осјети тешка тамничка мемла. Чумић је био тај, то сад говоре и противници његови, који је имао љубави а кога су мрзили; који је хтио правду за људе, али који је осјетио тешку неправду у животу свом: који је тражио вршење закона, а над њим се безакоње извршило. Најпослије да би ова жалосна историја постала ужасна, закон је сломио штап над његовом главом и хтио да га уведе у други свијет, на она врата, кроз која су прошли Јан Хус и Савонарола. Но судбина има своју горку и опору иронију, којом се често подемјехне и оном што је људима светиња: кад се заклоцила књига живота његова, Чумић је

мртав дочекао ту елаву и то признање — да они

дуком сузе лију и жале што његове идеје нијесу остварене и што Српетво губи најзаслужнијега сина свог. Вријеме љуто казни људе; љуто се подемјехне човјеку и казни читаве нараштаје за гријехове на начин човјеку недоступан.

Кад се на брзу руку прогледа по прошлости и животу Чумићеву, показује се овај факт: он је веома рано избио својим ванредним и ријетким способностима на површину; појавио се брзо, засвијетлио је умом силно, ко метеор крсаз мирну ноћ, ко изненадна грмљавина. И чим се појавио, све су очи у њега биле упрте; а он је бпо један од оних бораца, кеје и нехотице пуштамо испред себе и за ким се морамо поводити. Он је одмах с почетка показао да је то један од оних људи, што кроз парлог путеве нове отварају. За њим се иде, јер он брзо задобија приврженике. Моћ његова духа и интелигенције, величина душе и огромност радова осјетили су се одмах чим се показао; изнад своје средине брао се издигао, не туђом помоћу, нити протекцијом, као што то данас многи раде с успјехом, него својим способностима; јер се убрво показало да је Чумић био неопходан, управо опредијељен израније оним радњама што их је изводио. И тада је изгледао као снажна морална полуга, којом се издиже нивб читаве земље на један виши ступањ политичких слобода и дужности, права и задатака. Згодно примјећује његов пријатељ, протојереј А. Илић: „Чумић је био у правом смислу чедо свога народа. Он је био једлн од најелободоумнијих представника свога времена и једини, који се отворено хватао у коштац са реакцијом на свима пољима рада. Одушевљен напредним, хуманим идејама, жива темперамента, а темељно образован и обдарен необичним даром, је ли чудо што је појавом својом на попришту јавнога рада, овакав један горостас заталасао све слободоумније елементе у Србији и пспунио одушевљењем омладину према новим идејама“

Чумић је имао брзе прелазе у својој каријери: отпочео је као професор биоградске гимназије 1562. г.: за тим је био судија у варошком суду, а 1365. постане професор права на великој школи, гдје је пуних пет година радио. И ова му је елужба остала до смрти у најмилијој успомени. Баци његови, који су га тада слушали, тврде, да рјечитијега поборника наука Србија није имала. Као професор он је пред тадашњу омладину изнио нове слободоумне и савремене идеје — и није било омладинца који није за њим пошао. Године 1870. општина биоградска бира га за свога предеједника.- И он оставља службу а посвећује се напретку престонице. Но послије неког времена влада га уклања, а он се лаћа адвокатуре. И ту је био Чумић на свом мјесту и ненадмашан. На правничком пољу развио је, као нико дотле, невјероватан дар бесједнички. И то је доба најзначајнија епоха у