Bosanska vila

БН

БОСАНСКА ВИЛА 1902.

Стр. 8

животу његову. Глас који је стекао на правном пољу и у правничком бесједништву дохватао је све границе у којима се отаџбина простирала. Професори су распуштали школе, трговци и занатлије остављали су своје радње — све живо хитало је у суд да чује Чумића и његову силну ријеч. — Ту своју дјелат ност наставио је усксро и као министар српски. У то вријеме он је укинуо тјелесну казну и збрисао из српеког законодаветва пошљедњи траг варварства. Али догађаји који су се у прошлом вијеку свуда у свијету, па и у Србији, мијењали брзо, као возови на жељезничким направили су страховит обрт |у животу и каријери, у мишљењу и раду овог истинскога великана. Сјајна будућност, положај, енергични дух, говорнички таленат, огромна

станицама,

умна снага и јака воља — све се то сруши, све се екрха, као кад лавинх сњежна у гори изненада уништи ратарев дом.

То је било у оно доба, када је право силе било када је добачена, дошанута и изговорене

јаче од силе права; подметнута ријеч била јача истине. То је оно вријеме у политичној историји (Србије, када се водила бездушна борба око личних

од гласно

обзира и ствари, кад је лична амбиција прогутала принцип и начело, када је лични интерес ишао испред интереса државе, када је право имало своје боравиште у власничкој песници. У тој олуји, која је баш највише храстове обарала, бујица је на првом мјесту за-

хватила и Чумића. Он је био тај, који је осјећао моћи ·

у себи да закон издигне на највишу силу, да разгоу политици, да исмије полутанство у политици, да сузбије полтронетво, које је играло доста видну улогу.

Али, идући тим путем, он је доведен пред провалу, у којој је угледао ископану раку, у коју ће положити тијело његово пошто га куртшуми проре-

лити лаж

шетају. Он је стајао пред судијама, које су захти-.

јевале главу његову. И у мало шито у оном часу, кад је била скупоцјена кре и најпростијег сина Србије, у мало што не обоји земљу крв тако велика и драгопјена човјека.

(Са једним, тада у војсци и јавности веома ци јењеним, човјеком и поборником Јевремом Марковићем, Чумић је био, пријеким судом војним (и ако грађанин) осуђен на смрт. Бројао је пошљедне часове и послије пресуде премишљао о јадној судби својој и отаџбине, када стиже црна пратња. Друга његовога спустише · у огворен гроб им везаше му очи. отворених очију да смрт сабљом и осам пушчаних

Чумић је хтио сачека! Официр је махнуо зрна просвирали су груди Јеврема Марковића. Ту страховиту елику посматрао је Чумић и очекивао кад ће, послије неколико тренутака морати и сам стати поред хладнога друга да и његове груди војничка танад мушкетају... га послије оних пушака

Кад су оставили у животу: кад је

оставио друга затрпана а неопојана у пољани, он

се вратио у тамницу да и даље живи, пошто је на молбу најугледнијих људи земље био помилован. Чумић је свом великом душом својом осјетио неправду, која му се учинила. Тада се овај велики човјек потпуно преобразио : из казамата пожаревачкога изишао је разривен, сломљен човјек, физички са свим оронуо, нервно растројен, клонуо под суровим ударцима судбине. ЖКеље и амбиције, планови и идеје, рад и енергија, воља и вјера — све је то ишчезло, | као и осјећање потребе да се икада поље : навијек

враћа на УДА њему. Тамница је скршила дух, сломила је борца, државника, генију крила ишчупала. Чумић је изишавши у слободу заћутао и овај је човјек тада Бутањем својим бесједио. „У Србији, каже његов пријатељ Чеда Мијатовић, политичка тамница постаје често предсобље, из кога се излази у салоне краљевескога двора

старо ове је то за

политичара,

у министарски савјст, на највиша мјеста државне управе и утицаја. Што тако није било одмах и ес Чумићем, то је само зато, што он сам није хтио да тако буде. Кад би се могло меписати све што је кроз његову душу и благородњу и велику памет пролазило у мрачним часовима ње: гова страдања, онда би се видјело, како је политичка тамница сломила у њему једнога великога државника. Није му изломила политичке идеале, није могла отровати природну племенитост душе његове и није могла угасити жар љубави његове према народу српском. Полгтичко частољубље угасило се у мраку тамничком. "Карко родољубље остало је да букти, да се разбуктава, да запаљује и друга срца пламеном родољубља, да освјетљава за сва времена гроб његов и име његово !“

Имајући вазда пред очима својим једино добро отаџбине и њене велике задатке, пошао је одушевљен у живот; а брао се отуда, идући кроз тамничка врата, вратио разбијен и поколебан у вјери својој; разочарање му је уништило вјеру у потребу свога рада; истрошило енергију и Чумић се осјетио излишним баш у данима, када је био неопходан и спасоносан: он Као

разбијена барка послије олује што се склони у при-

је сам себе осудио на Кутање и посматрање.

станиште — тако се и Чумић, гоњен олујом у животу, повукао са позорнице јавности и за навијек раскрстио са прошлошћу.

Одатле настаје преображај у души Аћима Чумпба: наступа, један са свим нов, период живота антиподан прошломе. Заћутале су оне златоусте бесједе: са професорекг катедре сишао је најрјечитији бесједник ; из судске сале удаљио се најдуховитији бранилац правде и заштитник закона; министарској столици окренуо ' најслободнији ми најдостојнији државник; презрео је политику највпдовитији и најбољи поли-

је леђа

тичар. Послије преживљене олује остала је у животу сјенка Аћима Чумића, човјек физички и нервно поремећен. Он је једини човјек, кога познаје политичка