Bosanska vila

Стр. 4

БОСАНСКА ВИЛА 1902.

историја, што је одбио све понуде, све изгледе, све услове да поново излази на политичку позорницу и да води прву ријеч у државним пословима. Мјесто тога „задржао је једино право, које је прогласио дужношћу, да служи отаџбини као прост војник. И служио је тако све до смрти своје. У томе родољубивоме самопрегоријевиању његовом има један одблијесак од оних врлина славних Римљана, које су малени Рим начиниле сјајном престоницом једне велике свјетске империје“.

Чумић и ако је умро, или се прогласио мртав за политику, није умро за свој народ. Он се посветио већој, идеалнијој служби и служио јој непрестано до издиханија свога, служио јој преданошњђу, која се за легендарну сматра. (Овај велики човјек испео се на једно више гледиште и отуда радио за један виши циљ државни: — он је у духу јединио и спајао далеке стране и крајине СОрпетва. Он је у духу ујединио један народ, који има два имена и писменице, који има три вјере и четири господара.

Радећи на узвишеним задацима Орпетва, Чумић је јединствена појава. И овдје, у овим тако крупним пословима, његова се личност не види, она по готову ишчезава, али се непрестано и свуда осјећа његов морални утицај. Он је увијек жртвовао дан и мир интересима народа и Српетва, и онда кад су сви очајавали он се кријепио и радио.

Чумић је енергично изгонио тугу и очајање из-

срдаца забринутих пријатеља. И ако је обзорје српеко још непрестано застрто мрачним облацима, он је био тај који је назирао да се ведри небо над нашим главама, да се указују путеви нашим циљевима. И док је други туговао, он је своју тугу дубоко сакривајући, енергично пословао. „За њега — говори Мијатовић није постојало питање: имамо ли изгледа на успјех За њега је постојало само једно питање, питање дужности свакога Србина према српској мисли! А код њега српска дужност није знала за очајавање“· Своје српске дужности разумијевао је као што их је једино он умио разумјети. И ако је ишао први, није се видио. и ако је био напријед, испред свију, није се истицао нити доказивао. Сам без материјалних средстава, једино са својим угледом и неограниченим моралним кредитом, који му је неокрњем остао и сви-

јешћу о дужности према Српетву, он је, без истицања и претензија, а с неуморном енергијом вршио свету службу народној мисли.

Заслуге, што их је на овом пољу стекао, преживљују покољења и нараштаје има ће Орпетво једнога дана одати пуну правду.

Чумић је легао у хладни гроб; али нас није оставио, његов се дух осјећа и лебди над српским домовима од „Солуна до Будима“, од равних Котара до плавих Карпата. .

Ван сваке је сумње да је овај човјек, који је рођен у колијевци, што је одњихала Карађорђа и Милоша, једина феноменална[појава у српском друштву. Појавио се са силним сјајем, „прошао је као најевјетлији метеор кроз школу и судницу, кроз општину престоничку, народно представништво и владу“ ..

Смрт је махнула леденим крилом и — план те свјетиље утрнуо је.

„АЂим Чумић био је од оних који кроза читав свој живот сију, да би други, млађега кољена, који за нама дођу, нашли богате и обилне жетве. Својим народним и политичким идеалима он је предано служио и у срећним и несрећним данима, без одмора и починка, не очекујући никакве награде, не надајући се чак ни да бе доживјети дан њихова остварења. Циљ његових труда био је, да нама, млађем кољену, остави у нашљеђе боље дане и бољу срећу но што су њему досуђени били“. Тим ријечима опрашта се министар привреде М. Миловановић над скрињом Чумићевом.

Замста „на његовом гробу може се говорити

"само о отаџбини, о Србији, о Српству. За живота

само је њима служио; па и у емрти само њима

служио“ — За то данас народ и не мјери на танко

да ли је и колико је Чумић великих успјеха постигао, колико је великих дјела створио. Широким својим срцем народ српски дао му је у реду својих славних синова једно свијетло мјесто, јер добро зна да нико није имао узвишенијих и чистијих пдеала него што их је Чумић имао и да од његове љубави према Српетву нико веће није имао !“

Аћим Чумић је жив и живиће вазда док је Српетва !

Слава му — слава ! М.

Ра кожој

Ходи драга!

УУ оди, драга, да плетемо вјенце А Да беремо прољетне првјенце:

_ Дивљу ружу и Ђурђево цвјеће, Твоја мајка карати те неће.

Твоја мајка теби рухо спрема,

Што га љепшег у свој Босни нема:

Меке чевре и кошуље ткане

А по њима од бисера гране;

За два бора — два ђевера сама, Два појаса из далеког Шама: А за кума и за старог свата Сву одору од сухога злата.