Bosanska vila

БОСАНСКА. ВИЛА 1902.

Отр. 1.

„Синоћ рано — около јације, „== Баш учаше еван са мунаре „Ја са бегом сјеђах у хаз-башчи, „На ћимену, пепод липе старе.

„Бег куцаше на седеф-тамбуру,; „А ја пјевах пјесму севдалију, -Кад на врата један бињеџија Нагна мамну варак-бедевију.

„Ја не познах брата рођенога, „Препадох се од момка незнанка, „Дикнух јадна ш свом Алибегу Пуна страха падох сред нарамка.

„Ни Алибег њега не познаде, „Џа потеже сабљу димискију, И насрну као арслан љути „Да погуби незнана делију.

„То је брата ражљутило мога, „Зар да пане на оџаку своме! „Па потеже ханџар од појаса, „„Девет рана зада драгом моме.

„Беже паде у зелену траву,

„Ја несвјесно на његове груди,

„И кад јутрос, прије сунца јарка, — Оабах-вора из ена ме пробуди —

„Ја у двору угледах незнанка, „Бе се шири кб да је у своме, „Гњевом планух латих џефердара, Да покајем ране на драгоме.

„ И баш бијах нишан саставила, Кад ми мајка паде око врата: „„Не Златијо, кукавице сиња, „Немој продит крв својега брата 6

„Бацих пушку на шикли одају, „Не полећех да брата загрлим, „Јер још више јад пи чемер горки, „У грудима стеже обамрлим. „Зар то брат је, којми драгог уби г „О, небрате, нек ти вјечни суди!“ „То изрече, па своме севдаху Мртва паде на крваве груди. Осман А. Ђикић.

"бо

Козачки коњ.

— Догађај из руског живоша. =

(==

2] огравичву линију на југу и западу велике и 60) простране словенске Русије чувају обично руски Козаци, за које се, не без разлога, вели да су најбољи јахачи и коњаници на свијету.

Треба само видјети како руски Козак поступа са својим коњем. Он га на јутру љуби, као што би пољубпо брата пли сестру своју. Уопште Козак е кољем поступа боље него са својим млађим другом, боље него са самим собом. Још из најранијих дана Козак научп свога коња таким навикама и радњама да се човјек мора дивити коњекој оштроумности: он на извјесан знак устаје, пада, одлази и враћа се, скаче на стражње ноге, учини се мртав и — и само што не умије говорити. Козак га воли као прија-

теља, чува га као мајку, а поступа с њим као (2)

братом. И коњ разумије свога господара.

Као свуда, на пограничним мјестима, што се дешавају криумчарења — тако се дешавају и на граници између Аустрије, Њемачке и Русије.

Једне ноћи по мраку пређе некакав Швабо на руско земљиште у намјери да прокријумчари неке скупоцјености. Наравно ради нужде и одбране снабдије се и ватреним оружјем, јер ко криумчари треба се надати да може бити нападнут. Али на несрећу баш при крају, таман да пређе на њемачко земљиште, опази га Козак, уштине свога парипа за

деспо ухо и за неколико минута ШТвабо је био у рукама козачким. Овај му одмах одузме пушку, револвер и хладно оружје, па га онда, онако слободна, потјера испред себе у пограничну караулу на саслушање. Ишли су тако једно десетак минута по еумраку: Швабо напријед, а озак испред њега на коњу.

Како је пут био џомбаст и рђав, то Козак вјаше са свога зеленка и пође неко вријеме уз свога заробљеника, који је ћутећи ишао и премишљао како да се пскобеља из ове невоље, јер је знао шта га све чека кад га стражар доведе пред хетмана у караулу. У један пут Ковак се одобровољи па се окрене ухваћеном криумчару и каже му руски понудивши му евога коња.

— Ја ћу мало пјешачити, а ти, деде, баћушка, појаши мога коња, јер видим да си уморан и малаксао.

Криумчар једва дочека и узјаше козачког коња. Алп како га појаха, њему сијну паметна мисао у главу да је сад врло згодна прилика да се спасе и да побјегне. А што се тиче пуцања — нека пуца... боље и рањен бити, него жив пасти њима у шаке.

Па како узјаха коња, шину „га и потјера из све снаге. Коњ, наравно, полеће као стријела с тетиве.

Ковак се изненади дрекости криумчаревој; али

се ни најмање не збуни, нити дохвати руком за