Bosanska vila

Стр. 6

БОСАНСКА ВИЛА 1902.

главару, а ником другом. По ми поможе, И од страже до страже, допрате ме на Врачар у логор.

Још из далек» повика човјек:

— А откуд ти овде брат Савог о је био онај исти 'Борђе ив Тополе,

— Вала, брат 'Борђе, ти знаш откуд ја Али откуда ти туг

— Ето, којекуде, догорчало народу, па устасмо, и већ не знам шта ће бити; али се надамо добру, ако Бог да!

Тада ти ја упитам за своју стоку, коју сам био капарисао.

= токе ти, брат Саво, не дам лучити: стока ми треба овде, да носи терете, и да

се храни војска. Него дај тевтер, па ти седи

овде а новци ће ти сви доћи. И доиста, ја поседех 18 дана у логору, а ва то време дођоше ми сви новци. Онда се ја опростим од овога вођа јуначкога и, од страже до страже, одем натраг преко Дрине.

15. априла 1874.

Причао Јеврем Мићић

а забиљежио М. Ђ. Милићевић.

оре А паље

Алибег и Златија,

из пјесама „Ашиклија.“

-асла јела на сред Сарајева, 0) еј, Под њом лежи рањен Алибеже, Тешкијех је допануо рана, Бол му љута силно срце стеже.

Облазе га сви редом јарани, (Облазе га, утјехом га поје: „Коркма беже, наш мис јаране, „Нису ране смртоносне твоје!“ Њима збори рањен Алибеже: „Богом браћо, сви редом јарани, „Нит ми збор'те, нити ме тјешите, „Мени задњи приспјели су дани!“

„Ја не жадим што ћу умријети, „Сваком ће нам вакти-сахат доћи, „Па то данас или сјутра било,

„Пред суд вјечног сваком треба поћи!

„Девет рана од девет ханџара „Око срца сплећу ми се жива, „И свих девет пребољет бих мого, „Ал десета смрћу ме цјелива.

„Није рана од пушке, ни ножа, „Нит од тешког перна буздована, „Већ је рана што ми оте Злату На ерамоту, делија незнана!

То иврече рањен Алибеже, И Аллаху своју душу даде; У то доба Златија Ђевојка Међ' јаране под јелу допаде. Јаранима божји селам даје, Па их пита за свога севдаха, Ал не доби никаква џеваба До њихових врелијех уздаха.

Кад то виђе племенита Злата, Црна слутња кров срце јој мину. Мртву бегу у наручје пада, Тешка клетва у небо се вину: „0х, нека те, брате, Хасанага, „Нека ми те, жељела те сека, „Што ми драгог отрже са груди, „И у црно обави менека !“ Швили Злата-као гуја љута;

И проклиње свог брата рођена; Згледају се бегови јарани

На та тешка проклињања њена.

Не вјерују што ушима чују = (Сваки томе чудом се чудио, Док се један прочу од јарана Дилбер Злати 'вако говорио: „0, Златијо, кукавице сиња,

< АТИНЕ 2 „ПШто проклињеш брата рођенога: „Та ово је дванеста година

_ „Како брата одведоше твога !

„Одведоше бијелу Стамболу „По цареву емру и ферману, „Да тавнује, док му срце бије, „У тавницу бацише га тамну.

„Од-тад за њег гласа не имаде,

„Ко зна, можда земљица га крије, „Шта је Злато, да од Бога нађеш „Шта је себеб проклиљања тије 2“ Кука Злата, па му одговора:

„Да је Бог дб, да га земља скрива! „Свог севдаха — бега Алибега | „Сад међ вама гледала бих жива '