Bosanska vila
Стр. 364.
Пљускао се водом по лицу и грудима. То га мало стиша.
»Ах, да имам жену, она би све уредила, па би ми још и кафу у постељу донела.“ По мало га је остављала зловоља, али се опет ражљутио, јер му кафа није пријала.
На улици није хтео никоме склонити се с пута и ни ским није стао да разговара, него се упутио у парк. Кад је нашао згодну клупу, прво извади марамицу, разви је и простре по клупи, за тим онда подиже чакшире и седе.
Седио је тако и шарао по шљунку. Недалеко од њега стајао је на грани врабац и непрестано се дерао: жив, жив...
Њему постаде то тако досадно, да се није могао наместити на клупи. Незгодно му је било кад је пребацио ногу преко ноге, па се сваки час окретао на десну п на леву страну. Досадно му је већ гледати у своје тубасте ципеле, а врабац није никако престајао. Било му је, као да му неко буши сврдлом главу. »Ух, где је самог Гад један проклети!« Саже се и уве камен да се баци на њега, али се трже, кад је опавио, да неко иде.
»(), што се узалуд љутим > Нека се дере! Зар ћу још врапце терати по парку, па ће свет рећи, да сам полудео.«
Поред њега прође двоје младих. Она се својим витким телом сасвим припила уз њега, он сагео главу, па јој нешто говори. Седоше на оближњу клупу. Капетан заборави на своје ципеле, на врапца и на своју досаду, па наперио уши, да чује што разговара оно двоје.
»Како је овде лепо, је ли Маро г«
» Особито, Јоване.«
1908. БОСАНСКА ВИЛА 1908.
Пештаа.
»Хајд кажи ми још један пут Марице, колико
ме волеш.« | Ма.
»Иди баш си ти неваљалац Па много, много
РОВ
Мушкарац се окрену да види, да ли их гледи
сусед, а Милутин Симоновић брже боље склопи очи, као да дрема. Али је ипак барем чуо, како је слатко пољубио.
Капетан се сав узрујао, скочи с клупе и пође
а заборави марамицу. Оно двоје поцрвенише, као деца кад се ухвате у крађи, па почеше кидати лишће, но он прође поред њих, и не погледавши их.
Ипак је лепо имати жену, младу, па лепу,«
мислио је он. Џа могу се и ја још оженити, нисам баш тако стар. Одмах ћу сада писати удовици Маци, хоће ли поћи за ме. Она је још лепа, млада, па да! Ох, то ће бити живот! У јутру лежим још у кревету, а жена затрпала све прозоре, да ми сунце не смета истерала муве, а после ми доноси кафу... да... да... па ручак увек на време готов, вечера... па..« Тако је мислио капетан и журио кући. Кад се пењао уз сте= пенице, био је лак као перо. Но истом што се попео, бану пред њега човек блед, а за њим се орила. цика и вика женина.
»Опет се ови свађају, опет ми не даду мира.
Тешко јадном мужу, боље да се није ни женио.«
На: једном се-трже, као. да је настала празнина
у његовом срцу.
»Ах, нисам ни ја, Бога ми, полудео, да узимам
ђавола на врат.«
Опет сиђе, па оде у гостионицу.
Бранко С. Цветковић.
Ма
Сан.
29
==е 92552)
нио сам једном — ах, лепа сана !
Да. ли ће избит' скоро на јаву > Да ће пи опет »мученик стари«
Дочекат своју негдашњу славу!.. Ох, хоће, хоће — ал чекај роде,
Још није дошла жељена хора,
Још није грјехе окајо старе Мученик још се патити мора.
Ал ено веће сва гора бруји, Канда се крши врлетно стење, Као да јавља балканска вила И спрема народ за васкресење..
И Марков топуз из мора вири, И његов шарац по мало хрже.. Ах, роде мио — слободо златна, Рашири крила над нама брже!
Јован Л. Богдановић.