Bosanska vila

Новембар. | ебо није више плаво. Тамни облаци прикрили · то нежно летње плаветнило.

; Дрвеће голо, јадно. Пурпурно и злаћано-

| жуто лишће сасвим нечујно доле пада. По где

где остало само празно гнездо.

| Са љупким гласом звона, белог стада, меша се и тужно грактање црних гавранова, што прелећу

преко влажних, пзораних, црних пољана — црних, као

а црни мртвачки покров.

Кад процвета бели јоргован.

____Леп сунчани дан.

Небо и сунце мирно, непомично. На небу ни једног облачка. ' | Мала, стара варошица лежала је мирно и сањала у пуном сунчаном сјају. Њене уске улице празне, мртве. Сви прозори на кућицама затворени. Људи спавају у то доба дана, спавају тешким невдравим сном, који тело мори и дух помућђује. | Само на једној кућици били су провори отво= ___ренш, кроз које си могао видети малу собицу, белу као снег. Зидови бели, на постељи чаршафи опет бели као снег ш извезени белим красним чипкама: на столу бели застирач и бела вазна пуна белог јоргована. Зидови голи. У једном углу висио је лик св. мајке Ангелине.

У тој кућици живела је нека девојка мирним, __ монотоним животом. И ако већ постарија, опет је за _ то остала невина, недодирнута. После прве љубави за њу нису више постојали људи. Затворена у маленој собици, молила се св. мајци Ангелини, не би ли јој повратила опет њену прву љубав. Људи су је врло ретко виђали на улици, него понајвише у њеном врту. У ладу белог јоргована, гледам је и данас, како бере оно нежно, мило, слатко цвеће, цвеће своје прве и једине љубави, она га бере "и љуби, љуби врелим пољупцима. ЕУ Некада је била лепа, готово најлепша девојка целе варошице. Све су другарице завиделе њеној дугој пурпурно-злаћаној коси, лепом лицу и особитом сјају њене меке коже.

Пре двадесет година виђао је свет сваки дан у живом разговору са младим лекаром Савом Мирко-

Песме у прози.

вићем. Она је чисто гутала сваку његову реч и скривала је у своје нежно срце, и она је веровала у његову искрену љубав, видела је у његовим очима, чула у његовом гласу, кад год јој је тепао слатке речи и остала у његовом меком, топлом загрљају.

Били су то слатки али кратки снови. Четврте године њиховог познанства, једне позне јесени, када је већ снег покрио земљу, отишао је Сава Мирковић из мале варошице и никада се није више повратио. Зли језици почели су проносити врло рђаве гласове о њојви. Неки су јој на улици загледали у лице, други су показивали прстом на њу, али те ситнице нису могле ни најмање помутити њену срећу.

Она се још увек надала, да ће Сава Мирковић доћи по њу. Године су пролазиле а Сава није дошао. Остала је сама. Никоме се није могла потужити. Једино св. мајци Ангелини, која је чула толико њених уздаха и видела толико њених суза. Она је увек саслушала њене молитве и њене жеље и научила је, да стрпељиво све сноси и да не клоне, него да истраје у том мучном животу.

Сваким даном седела је сама у белој собици и премишљала о слатким тренуцима прве љубави. Пред очима редале се успомене,-све лепша за лепшом, све слађа за слађом, и те понајслађе понајвише су парале њено срце, натершвале је да плаче, да јеца, да се гуши сузама и да чупа своју пурпурнозлаћану косу. Шрвих дана она се и разболела од тешке туге, но п у данима тешке болести није заборавила на њега, њена љубав била је све страснија, њене пожуде и чежње све јаче и силније.

Међу људе није више излазила. Завесе њених прозора нису се никада више дизале. Измеђ четири бела зида пи она је побелела, лице јој је добило ону етерично-бледу лепоту, ону нежну боју белих прецветаних ружа, која краси само принцезе прастарих породица. Нека пријатност опажала се у свим њеним покретима. Њен осмејак био је љубак, као бела ружа.

Она је најсретнија била с пролећа, кад процвета, бели јоргован, тај мили, слатки и невини цветак њене прве љубави. Тада се по цео дан бавила у башти, брала то невино цвеће, квасила га врелим сузама и обасипала га слатким пољупцима, као некада усне

Саве Мирковића.

Џавле Лагарић