Bosanska vila

_ Бр. 28. п 24.

1903. БОСАНСКА ВИЛА 1908.

_ Стр. 399 |

_п вике, сад тужно одјекиваху од његовог очајног.

јечања.

Како је Мервин дошао дотле, како је прешао преко прелаза, како је клекнуо код непомичне прилике, није никад знао, нити је могао представити.

__Укочио се од страха, био је изван себе од жалости! Тишина, мрак, усамљеност, немогућност да се што ради није му дала ни мислити ни осјећати. Ваљало је доћи у додир с којим живим бшћем, или ће полудјети. Али кога да нађе у овом забаченом мјесту > Страшно је било боршти се сам са смрбу У · помрчини. Па 1 п да је могао викати, ко би га чуог Нико! _

Али стани! Зар нема он у овом дивљем мјесту пријатеља, који су у сретнијим часовима разносили _ његов глас на широко и далеког Одјеци! Ваљда ће му онш помоћи» Мати му је често говорила: » Чула сам одјек смијеха и зике, тако сам знала да ми је син близу.

Покуша да викне. Узалуд! Са његових уздрх"талих усана чуо се тако слаб глас, да га брда нијесу "могла ухватити.

Помрчина све гушћа, а тишина све већа. Дјечакови живци клонуше. Страшно је бити с мртвацем сам у мраку. Ту су минути дани, а часови године. Није шала, сам, сасвим сам, без човјечије помоћи!

_На један пут му постаде све јасно — прошлост, садашњост и будућност.

Најприје му мекрсну слика веселог и срећног дома. Сасвим јасно видио је прилике како се крећу, као што их је видио пошљедњи пут. Уједно је видио - да је шшчезло весеље и радост. Мучно му бијаше "што је својом себичношћу порушио материну нову срећу и уништио њен домаћи мир.

Завјеса се диже и показа му најмрачнију слику: Љубав материна извргла се у мржњу. Лице је окренула од њега, као јединог узрока свега тога.

Завјеса паде а он остаде сам, дрхћући у помрчини. Сазнао је шта је учинио. Једина му бијаше жеља да бјежи од свега тога и да се сакрије, гдје га нико не ће видјети, нити чути за њега. Не може и не смије више никад отићи кући, нити стати пред матер. Не би могао гледати њезин јад и страх. Мора отићи одмах! Гони на штацију, да би ухватио поштански ноћни воз за Лондон. Диже се и премишљаше којим би путем ударио. Али као што се магнетска игла окреће сјеверу, тако се његове жудне очи окрећу милом дому.

»Отићи! Отићи, па се никад више не вратити!«

(ве што пза себе оставља и губи, изађе му пред очи и срце болно јекну.

»Мати!« викаше пружајући руке у помрчину. »Не ћу те никад више видјети! (), мати, мати! 860гом!« Опет је не може тако оставити! Мора јој отићи и казати како је то све било.

· из петних жила, да те стигнем.

»Поручујем и... ријечи фаталне пјесме. Сасвим мирно клече поред очуха и рече:

»Оче! Ти си ми највећи пријатељ. Поздрави ми матер. Ти то најбоље можеш и умијеш. Упео сам се Но, зашто си ишао тако брзог Ти ћеш јој све казали, а мени ћеш, знам опростити. Реци јој такођер да те љубим и да те зовем оцем...“

На један пут престаде, трже се и слушаше пажљиво. Зрачак наде оснажи његово престрашено срце, Опет се наже над њим. Чуо се слаби шушањ лшшћа ш дубоки уздах. Сагињући се све више и више, чу поново уздах и слаби глас: |

»Утјеши се дијете! Нијесам се много озлиједио.«

рече јецајући и понављајући

Штлташва АМУ 1. Порука.

Кад је лорд Вордло пао код прелаза, убио сеу кољена, а главом тако силно ударио о прелаз, да је одмах пао у несвијест. У тај мах и пушка се одапела и пукла као гром. Срећом њему није наудила, него га само малко опалила. И ако. није могао говорити, ипак је био при свијести и чуо је све што је Мервин говорио.

Не треба опшсивати Мервиново узбуђење и брзи прелаз са жалости на радост. Ко је познавао Мервина, увјерен је, да је његова природа могла поднијети тако напрасне промјене.

Очух му је све опростио. Још му рече, да на то не Бе више никад ни мислити.

»Ти си мој чувар« рече смијући се, »јер шта би било с мене, да ти нијеси бло код мене Остао бих у мраку без пажње и без помоћи. Овако имам кога послати кући, да им каже шта је било и да наредшш нек ме пренесу, јер не могу ићи. Дај ми руку, да покушам !«

Мервин га диже, али није могао стајати. Дуго су се договарали шта би било боље учинити. Договоршше се да Мервин отрчи до штала и да нареди млађима да пренесу лорда, па онда да оде и каже матери шта се догодило.

»Не могу вас оставити сама« — рече Мервин озбиљно.

»Не бој се, Мервине, могу ја чекати « .

»Онда отрчаћу кући, да не морате дуго чекати. Кад наредим млађима, да вас пренесу, онда идем право у салон. Казаћу матери све.,...«

»Кажи јој п за пјесму,“ прекину га лорд Вордло, а Мервин поцрвење у мраку, »п то јој мораш казати од ријечи до ријечи!«

»Обећаваш ли, да ћеш тако учинити 2«

»Све ћу учинити, што ви рекнете« и сузе му навријеше на очи. »СОве ћу учинити на свијету, само да вас задовољим!«