Bosanska vila

Стр. 400

»Врло доброј« рече очух уздрхталим гласом, »онда кажи само ово: угануо је ногу код прелаза. Послао је мене кући да јавим. Он ће бити код куће чим га млађи пренесу.«

»дар само тор И ништа о моме неваљалом дјелу. Баш ми је жао!«

»Ни ријечи!« рече очух, »а нада све — ништа о пушци, «

Знао је каква би била збрка и ненадно узбуђење. Па како би се уплашила Магдалена и Нина. Колико би их муке стало, док би сазнале праву истину.

Мервин не рече ништа више него отрча.

У шталама завлада читава узбуна. Вољне руке брво су припремале помоћ лорду Вордлоу. Онда Мервин појури напријед. Срце му је било пуно кад је стигао у салон, у који је мислио да не ће више никад унићи.

Мислио је говорити полако и ићи немарно. Али кад мати нагло скочи с мјеста и пође му у сусрет; раширеним рукама, заборави на све. Полеће јој у наручје слатко и весело, а то јој тврђаше да је запста умакао смрти. Она га није ништа питала, него га чврсто стисну у наручје, шапћући: »Хвала Богу! Хвала Богу!«

Мервин се чудио што је мати тако узбуђена. Осјетио је да је мало и дрхтала. А кад још рече: »Нијеси озлијеђен, па ни опаљен« чуђаше се још више.

Он осјећаше да не заслужује толику љубав материну. Волио је час прије да исповједи своје неваљало дјело. да то брзо започе:

»Мати, он је угануо ногу код прелаза. Послао ме је да кажем: доћи ће кући чим му стигне помоћ. То је све што могу рећи.«

Леди Вордло промијени сеу лицу, али је изгледало више због тога што га не разумије, него што се уплашила.

»Кажи ми све душо! Немој ништа крити од мене! Ходи, Нина, помози и ти да боље разумијем. « Онда обухвати руком дјевојку, која је још дрхтала а уплакане очи не скидаше с Мервина. Другу руку метну на Мервиново раме п захтијеваше да дјечак прича све по реду. Е |

Никад у животу није био Мервин тако збуњен. Одбити захтјев материн, то је чудновато и немогуће. А опет да не послуша очуха, и то је немогуће. Није лако прекршити обећање, које је задао очуху, који му је све опростио.

Он гледаше час у матер, час у Нину, али не рече вишта.

»Мервине!« упита Магдалена изнемоглим гласом, »шта се догодило Карлу 2«

Мервин понови пређашње ријечи, додавши: »то је све мати.“

1903. БОСАНСКА ВИЛА 1908.

Бр. 28. п 24.

»Ти нешто кријеш од мене дијете. То није све. Зашто су ти очи набухле од плача, а лице блиједо као смрт“ Шта се догодило, Мервине2 Казуј одмах ја то захтијевам.«

Јадни Мервин стрепио је, чувши матер како говори. Затајивање је било тако неприродно његовој ћуди, а непослушност према матери још неприроднија.

»Волио бих све казати, матш« рече он тужно, »али морам одржати обећање. «

> То је страшно!« повика Магдалена. »Мервине,

ма какво обећање да си дао, ја те 'ослобођавам од

њега! Ти ми нијеси никад био непослушан; не парај ми срце ни сада!«

»Мати! Мати!« викне дјечак у очајању. »Немој! Молим те немој! Кад би све знала, рекла би да нијесам кривац,“

»Реци ми само једно: зашто си онако дрекнуо кад је пушка пукла 2«

»да име свијета!« рече Мервин. »Откуд знаш ишта о пушци. То баш не смијем спомињати.«

Магдалена је била пренеражена. »Ту је нека страшна тајна. За тим устаде и приближи се звону. Таман хтједе зазвонити, али се трже на весели узвик Мервинов. Окрену се и угледа свога мужа на вратима.

»Је ли ми вјесник био невјеранг« рече. лорд озбиљно и прихвати жену у загрљај.

>Не, оче, не! Доиста нијесам! Питајте Нину!

»Није нам хтио ништа казати« рече Нина поносито. »Ни онда кад му је тетка Магдалена заповједила да говори.

»Врло добро!« рече лорд Вордло, »врло добро, мој вјесниче! Врло добро, мој борче!«

»Али сад смијем говорити; смијем им казати све од почетка =«

»Сваку ријеч!« одговори очух; »само ми најприје помози да сједнем у столицу!«

Мервин полети на крилима љубави и у мало не превали матер, само да му учини услугу.

Она се склони чудећи се, али ппак задовољна. За тим сједе на софу, загрливши Нину руком. Мервин је и даље стајао, причајући своју дугачку и занимљиву приповијетку.

Сви га слушаху не дишући. Кад је почео описивати оне слике, што су му излазиле пред очи и како је закључио бјежати од куће, Магдалена се стаде молити Богу, јер није могла више отршљети. Али Мервин не застаде. Није штедио ни себе ни њу, док се није потпуно исповједио. Онда настави казивати све шта је тада осјећао.

Кад је дошао до растанка с матером, па стао понављати опраштање с њом и шта јој је хтио поручити — сасвим клону и свали се, јецајући у материном наручју.