Bosanska vila

1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.

"Стр. 225

Не могу једно без другога.

6 вијек се свађају. Шта било, да бпло, онџ | ће наћи узрок свађи. Нек он каже: овако 5 је, она бе рећи: није нег овако; да она "К каже: бијело је, он бе рећи: није, него црно. Ако му она нареди да донесе воде, он се шли извали у хлад или оде. у дућан; а кад она нанесе воде и кад му рече да је има и сувише, он излије сву ону воду и донесе из нова. Кад би сјели да једу и кад би она принијела какав лијеп комад устима, он би јој га отео и при том из свега грла завикао: »Што не једеш, бона > Та нисам купово да се баца, нег да се једе! « А кад би се она ражљутила па се почела тући, он би, оборивши је, јаукао: »Шта ти је, куку мени > Што плачеш, бонаг Да ти није ко што рек!о или те уцвијелио 2« Он је тако викао само ради радовналих комшија, које су га према том држали за красна човјека. Одавно је њих двоје тако живјело, навикло на свађу, те им такав живот постао сасвим обичат и бива им готово необично, кад им прође који

да. а да се не изгрде.

Али... Једнога дана дошла њој нека родица у походе. (Он се и она нешто прије тога крушно посва= ђали, па кад родица уђе, уђе и он за њом и окрепувшш -се вратима гунђаше као за себе:

= Јес' ја. У мом добру лако вам се проводит!... _ Дођете да се нашјете и наједете.. Знам ја..

Родица не рече на то ништа, него поцрвење и оде, а жена му онда унесе прсте у очи, те га поче грдити. Као јој, што је тако увриједи и то пред родицом, те поче купити своје ствари да иде од »Арнаутина и крвокатилина,« па да живи за себе. Он је није заустављао, него се само с њом свађао о поједине ствари. Она је хтјела да понесе што, а он јој опет није дао, те су се морали објашњавати, шта је она донијела од матере, а шта је он »за своје рођене паре« купио. Но никако се не могоше наредити око једне ћурдије, у којој је бпла његова чоха, а њезина постава.

= Дај је вамо, Арнаутине један!

= Не дам, бели крмачо ниједна, чоха ми је од бабе остала! — Па кад се никако не могоше наредити, онда је разрезаше по пола: једна пола. се једним рукавом њему, а друга њојзи.

Кад су све прегледали, она накриви главу и на њој туку и лагапо пође преко дворишта.

— Има ли иђе колубице или ти кумрије, да се научи шћи од ове паунице! — довикну јој он, а она звалуџи вратима.

Мислио је да ће мало душом дахнути, кад му ње не буде и да ће му се велика биједа свалити с врата, ша мирно оде у дућан. Разговарајући с комшијама и муштеријама бјеше на њу и заборавио; а

ручајући у гостионици рече равнодушно: »Нек је ђаво поси!«

Но кад стиже вече и он затвори дућан, па се упути кући, сјети је се опет и би му необично. Што се више приближавао кући све је бивао суморнији п јаднији, а корак му тромији. Није имао ни мало воље да иде у кућу. Но како не бјеше пијаница, а како кавана није трпио, стеже срце и дође пред кућу. Кад отвори врата, мјесто вике, дочека га нијема тишина. Би му некако ледено око срца. Она му тишина необична и страшна, волио би да чује стару вику и галаму. СОтаде на сред авлије и тужно погледа у правну собу. Дошло му да заплаче, што му је опустила кућа, па тихо уздахну: Шусто ми је без ње! Оборене главе пређе у празну собу. Баш му необично. Угледа мачка на прозору, па се ражљути и замахну па њ февом, |

=— Шта ћеш ту, брег

Спромах се мачак трже и зачуди се, ко га то бунш из његове туге и кад видје господара, тужно маукну. Њега то штрецну у срце.

= Ех, што сам та удариог Да ми цркне, не бих ја мишеве ловио. А он овдје научио...

Али брзо заборави мачка и поче мислити на њу. Сад му жао што је увриједио. »Нијесам требао...« мишљваше »нек једу и пију... и ја пијем п једем... А она је добра родица... Добра...«

= Ето сад морам ја стерати душек. Ја шта, нема ње. Да је она не бих ја стерао душека. Јадна. (во ја под старос' радим...

= Пусто ми без ње!. — рече лијежући. Не могаше заспати. (јећа се, како би га она гурнула или уштинула, како би му опсовала кога од знаменитијих предака. Ојети се, како су се и под јорганом свађали и тукли, па му дошло тешко без тога. И готово се препаде од оне тишине. Слушаше како мачак више њега лагано преде и како миш негдје брво клопара.

— Не могу бев ње! == јекну и навуче покривач преко главе.

Те су га ноћи морили чудни снови. Онпва, ко дошао он до неке веома дубоке јаме и види лоље

своју Савку. Она га зове да је извуче, а он ко стао.

вшште ње па се цери. Џа послије пошао он некуд далеко, дошао до некакве водурине и као нека сила гони га унутра. Он се боји и неће да иде, а она га сила гони п управ кад хтједе пасти у воду, трже се.

Бијаше све тихо и мшрно. Тама као у рогуг Више њега чује се кркљање мачково, а миш јем даље брзо гризао. Обли га зној. ПШревија се с једне стране на другу, а не може никако да заспи. Нешто му тешко око срца, па га и сам ваздух дави.