Bosanska vila

Бр. 12.

1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.

Отр. 297

а пред њом, као да је из земље изникла, издиже се једна мушка прилика. | |

|| нехотице страховито врџшену и поче бјежати.

„Стани, дијете!« замоли је младић и ухвати је за раме. »Видиш, млада си, па немогуће је да не љубиш! Ох, довови овамо на неки пренут "грофицу Питану, која ће срећна и благодарна бити, ако ово учиништ«.

»Ко си тиг« вапита Мерцеда уздрхталим гласом.

»Паоло Џучи! Иди, дозови контесу«.

»Не могу. Њен отац неће ништа да зна о вашем одношају и ја бих ногријешила, када бих вам на руку ишла«.

У томе тренутку узлетјеше у ваздух слатки гласи виолине и смијешаше се у тихи шапат вечерњега повјетарца. 'Ло стари Ванин јадује и казује своје равочарење, невољу ш патњу, а Паоло и нехотице задрхта.

„Ето, сињор Пучи, ш БИ задрхтасте од јецања ових болних гласова. Томе старцу бих љебац одузела, када бих се противила грофу Тонелију. Одлазвите, контеса бе вас заборавити и срећна бити«.

»Никада!« викну Гитана страсним жаром изишавши из мрког присјенка дафина и раширених руку полети у наручја Паолова. » икада нећу бити срећна пи никада те нећу заборавити! То и Мерцеда врло добро зна«.

Ћерка свирачева, укочена од страха, стајаше као укопана. ,

»Дозваћу послужитеље!« наскоро се врати с коморником и више слугу, али не нађоше заљубљенике и свако тражење бјеше

рече пи орво отрча;

узалудно. МЕ

У дворцу овладао најљући страх.

Како ли ће јавити ову ужасну ствар строгоме грофу. који је радије убио будућност своје кћери, разгласивши је лудом, него што је хтио примити у породицу зета испод свога достојанства.

>Ко ће јавити овај грозни случај одсутноме профу је питаше се коморник, стара домарка, патеђр Алфонзо ш други. >На ономе ће пскалшти гњев, који му први јави ову страшну вијест«, ·

Не смједоше се обратити пи властима, да се не подигне хука-бука, нити емједоше извијестити о томе пријатеље дома Тонелијева, који сви бјеху увјерени да је Титана мирна луда. |

Најзад се Мерцеда прими да писмено извијести грофа о несрећи, за коју нико није одговоран.

Отвор“на загради нијесу оправили, да гроф, када. се врати, види куда му је шћерка побјегла, Нека се лично увјери о овој тајно“ и вјешто извајаној рупи, коју је Паоло Шучи, уз припомоћ другова му, могао спремити у овом најкрајњем дијелу дворца, а да га нико не опази; нека дозна, да нико није могао спри-

јечити овај брзи и изненадни обрт у животу шћерке његове. Е

И Мерцеда написа писмо.

Побирала је сву гипкост и сласт талијанскога језика, те исписа ријечи пуне топлине и утјехе, пошто је већ саопштила очајну истину. Мерцеда истина није наслиједила способност за свирку од свога дједа, али је на перу била ванредно вјешта, и кад се гроф Тонели вратио, био је за чудо свију миран и запита: гдје је Мерцеда 2

__ Дрхћући ступи дјевојче старога свирача пред туробног, гордог великаша, који је удивљен посматраше. Тек сада је опазио, како ју је даривала природа ванредном љепотом и чудним дражима.

»Чија си кћи, дјевојког« запшта стиснувши јој руку п оштро јој погледа у очи, у те сјајне звјездице, што човјеку памет одузимају и какве се само могу видјети на талијанском небу.

___„Унука сам старога Ванина«.

»()х, што нијеси моја кћи!« уздахну Тонели, за тим се окрену ш оде у своје собе, одакле га три дана не видјеше да излази.

Само је коморник општио с њиме.

За то вријеме морао је гроф претрпјети чудиовату душевну борбу. Освета, побијеђена гордост, очајнљ увријеђени понос родитељски мора да су се жестоко

борили у грудима његовим, јер кад је погледао око

себе у трему, украшеном старим сликама и крбовима, гласно се засмија смијехом пуним ироније. Стари коморник помисли да је полудио.

»Дововите овамо госпођицу Мерцеду!«“ викну ваповједнички на коморника. »Нека дође без одлагања!« За тим дода: »Молим је!«

Ва неколико тренутака указа се Мерцеда не дитући и немирна изгледа. |

»Би ли се хтјела удати за мене, дивна Мерцедо 2« вапшта је гроф Тонели гордо, заповједнички, пи ако би јој могао бити отац. »Не могу ти дати љубави, младости; али ти пружам богаство, краљевско благо и пме, које и 'у сиромаштву вриједи колико и краљевина“.

Мерцеда се наслони на најближу столицу.

„Удати се, за Вас 2!« рече скоро онесвијешћена од те понуде. »За вас, ексцеленцо, који сте своју рођенпу кћер унесрећили из гордости, што је недостојнога љубила «

»Она ми је пружила примјер и јаму шљедујем и то. тако, да јој за навијек скрхам свако право: моје имање нашљеђује моја жена«.

»Дакле из освете према дјетету својем хоћете да се жените 2« запита Мерцеда тужно.

»Хоћу, или нећу 2 Или-илиј« викну Тонели нестрпељиво. »Дјеца ће-ми Тонелијева бити, па била ми жена ти, или ма која друга. Њихово ће бити имање, које не могу другим начином одузети од Пучија«.