Bosanska vila

Бр. 12.

1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.

(Стр. 229

ховог старог имена!« настави грофица ласкавим, мирним гласом,

Гроф је био све мирнији пи посматрајући дивно

лице своје жене, слушајући јој молбени глас, заборавио је на мржњу ш вњев према кћери,

»Хајдемо Гитани!« рече Мерцеда молећи.

„Нећу моћи с њоме мирно говорити«.

»Кад је опазиш, омекшаће тип срце. Патер Алфонзо, који је уједно и љекар, вели да су јој дани избројани«. : КЕ

Ухвативши га за руку, водила је лијепа Мерцеда грофа за собом, док не стигоше до стана патер Алфонза, на западној страни дворца, у близини капеле:

У том часу забруја звоно на капели, што је звачило да неко издише. Обоје стадоше пи прекрстивши се очиташе молитву.

> Контесе Гитане нема више!« дочека их свештеник. »Исповједио сам је и разријешио од грије-

хова. Увјерпо сам је да Бете јој опростити, а обећао сам да ћу дијете или предати вама, ексцеленцо, или га васпитати,

| »Није потребно!« рече Тонели тужно. »Дијете ће се звати Мерцеда, а васпитаће се заједно с мојим вином«,

Грофица га благодарно погледа. И тада приступише самртнику. Болно лице псирича оцу велика равочарања. СОклопљено око, које скриваше огромно очајање, за које не бјеше више утјехе у животу и, сав изглед самртнице тако жалостан бјеше, да се гроф сагнуо п пољубио ледено лице своје кћерп.

»У име овога дјетета хвала на том пољупцу!« шапну грефица меким, захвалним гласом. »А сада заборави на погрјешку материну и прими у наручја ово сирото, остављено створење, малу Мерцеду.

У Госпођинци 8. марта 1902.

"о се) На пароброду.

=> 1 осматрам како јури, | 6: о“ Пароброд овај малш И слушам како шуште Дунавски мутни вали.

Окренух главу — више Не спушах тужне гласе.

Чини ми с то- шуштање Шапатом тужним збори: >» Кров оно густо грање Виде се твоји двори.

20

Погледај дворе своје!

Што од њих поглед скрећеш > Погледај село своје!

Више га видит нећеш«.

А суза једна горка Побјеже међ' таласе. Криста.

Звијезда. Источна скаска. — В. Вересаевђ. —

(Свршетак).

= [9

ој пи су пролазили. Звијезда је као п прије јасно у сјала "на пијаци у високо уздигнутој руци Адеиловој. Алш је већ одавно у граду престала радост. Људи су пшшли љути иш натмурени, оборивлиг погледе, п стараху се да не гледају један другог. Када, мораху ићи преко пијаце, очи су им при виђењу Адеила свијетлиле гровним непријатељством. Не могаше се чути пјесма, не могаше се чути молитва. На мјесто густих маглуштина над градом, које разагтна звијезда, скупљала се црна, мрачна злоба, скушљала се, расла и напрезала, и у њеним менђелима није се могло живјети.

"И гле чуда! С кукњавом дотрча човјек на: пшјацу: очи му свијетљаху, лице се искривило од злобе, која му душу раздираште.

= Доље звијезду! Доље проклетог звједоносца! — у распамећеном бјеснилу викаше он. — Браћо,

зар не вапију душе свих вас мојим устима: доље звијезду; доље свјетлост, она нас је лишила живота, и радости! Мт мирно ш тихо живљасмо у мраку, љубљасмо наша тиха обиталишта, наш мирни живот! А погледајте шта се догоди г Дође свјетлост и више нема. радости ви у чему. Каљавим, гадним гомилама, испуни се кућа, лишће у дрвећа поблијеђе и постаде клизаво као кожа на жабјем трбуху. Погледајте на вемљу, она је цијела покривена крвавим блатом. Откуда та крв; ко зна Али она се лијепи за руке, њен мирис нас прати при јелу и у сну, она трује и обеснажује наше смирене молитве ка звијездама. И нигдје нема спаса од те дрске п свуда присутне свјетлости! Она се завлачи у наше домове и ето ми видимо, да су они сви облијепљени блатом; блато се упило у зидове, запушило прозоре, у смрдљивим гомилама скупило сепо угловима. Ми више не можемо