Bosanska vila

Бр. 15. и 16.

1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.

Стр. 289

Ракушкин се није могао поправити

Прошло је још неколико година. Ракушкина "нестаде из Петрограда.

Једном добијем писмо са познатим рукописом. Ппемо бијаше од Ивана: »Дођи мени, молим те, —

· ппсаше ми он — ја сам болестан, лежим у маринској болници«. Е |

Одмах сам пошао њему и застадох га на раду. Он је писао нови роман. Кад ме угледа, горко се осмјехну и рече:

= Као што видшш, ја се не могу излијечити!

Био је сасвим мршав, изнурен и уморан. Те године је сиротовао по разним крајевима Русије, но нигдје се није настанио, тратећи велики дио времена на писање. “Кивот његов бијаше право .спротовање. Баба му је давно умрла, а он се којекако потуцао. Службе се одрекао. |

— Видиш ли, у служби треба тратити вријеме на досадни рад, те не бих могао писати...

Дуго сам сједио код њега. (Он је са грозпичавом журбом говорио о својим новим радовима, о својим сновима.

= Ја вјерујем да могу написати велики списе. Је си ли читао како Золу у први мах нијесу признавали 2 Па ипак на крају крајева...

Од дуга разговора он изнеможе ш наслони се на узглавље. Крв му је полако текла из грла.

= Слушај... — рече он тихо, послије неког времена, ако умрем... однеси моје списе Н—у (ту помену име чувеног књижевника) и замоли га да прочита. |

Ја обећах.

— А сада прочитај овај роман, па дођи да ми кажеш како ти се допада. Само буди искрен те ми реци искрено, немој гледати на то што сам болестан,

Он пружи руку, узе са сточића рукопис и предаде ми.

Ја увех свеску и убрзо се опростих с њим.

Исте вечери почех читати рукопис. Изненадило ме што је био написан сасвим другом руком. Почех читати и зачудих се. По бијаше интересна и даровита ствар. Ја се плахо обрадовах за мога пријатеља шп у јутру рано похитах њему.

— Честитам.. честитам ти! Ти си на пошљетку написао дивну ствар! ~ |

Ракушкин бијаше шун радости, Очи му радосно свијетљаху. Румен обли његово блиједо и омршало лице.

Дадох му рукопие. Он га погледа и на један пут се промијени, као да су му прочитали смртну пресуду.

— Ово није мој рукопис... То је мога сусједа. Погрјешно сам ти га дао, — нечујно прошапута он.

Ја сам сједио као кривац.

На пошљетку он се прибра и лагано рече:

= Мој сусјед читао ми је своју причу. Чудим се да си у њој нашао нешто добро:

Ја ништа не“ одговорих.

Послије неког времена мој јадни пријатељ поче бунцати и у бунилу поред имена Балзака, Тургењева, Золе и Толстога понављаше име Ивана Ракушкина.

Кад сам сјутрадан дошао у болницу, мога пријатеља не бијаше на свијету. Он је исте ноћи умро и пред смрт говорио своме сусједу, да ће доћи вријеме, кад ће Русија оцијенити списе Ивана Ракушкина.

ВАМ ЧИНУ > ИЕ СР

Српски народни обичаји. | По пштомој Босни поносној прикупио: Нетар Ст. Иванчевић, јеромонах. (Одломци).

(Свртетав).

МЕ Шрело и сијело у Босанској Крајини на селу.

Преле се је е»етајало, Млади момци и дјевојке, Међу собом спомињали, Ко би коме нијволио > Лијепа Јока гово,ила, Да би Џера највољела,..

| Сут, нар. тјесла. Прела и сијела у убавој Босанској Крајипи била су омиљена свуда, на селу и у вароши. Моји драги Бањалучани преко месојеђа држе и данас домађа сијела. Ту се пјева, весели, игра, а старији људи, као старина Томо Радуловић, покојни Тодор Пиштељић п др. приповиједају своје доживљаје, историју и раз-

витак Српства од 1846. год. у Бањој Луци, па ће у заносу сјетити се оне српске народне: »Овака је крвава Крајина: (С крви ручак, а с крви вечера, Никад б'јела данка за одморка«. Ели: »Хеј, Крајино, крвава хаљино, ("тебе вазда започиње кавга, Доста ли си мајки уцвјелила, Српских мома у црно завила!« Сваки и најмањи дио свог рува Србин на селу у Посанској Крајини израдио је својом руком, или боље да речем израђивао је. Често си могао видјети попосну пл милу Српкињу да у дан преде, или е пре-