Bosanska vila

х 1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.

Стр. 47

— Зар ви Турчин, па говорите тако добро српски 5 — упшта ме он чудећи се.

— И турски и њемачки, француски, талијански, арнаутски и по мало енглески, не водећи при том рачуна о мртвим језицима — рекох му смијешећи се

—_ Је ли то могућег Још нијесам видио Турчина полиглоту.

—__ Лако ћете то појмити, ако узмете на ум, да овај кога ви сматрате за Турчипа, Србин је мусломанске вјере из Босне.

— Ви Србин — запита зачуђен. — Да. А ви сте конзул српски 2 — Јесам.

_— Слушао сам о вама много. Хвале вас сви, који долазе с вама у додир.

— Вртим само своју дужност.

— Па ви сте овдје отац српски.

—__ Јесте ли дошли овамо да ме хвалите, господине 2

— Не, Боже сачувај, говорим само оно, што знам и о чему сам се сам увјерио. Јесте ли одавно овдје 2

— ма већ неколико година. доста смо говорили о мени. Говоримо сада о вама. Јесте ли дошли да посијетите нашу варош“

— Нијесам. Дошао сам да свршим неки посао са Абдер-агом бен Селимом.

— Оном битангом> Откуд га познајете 2

=— По чувењу.

— Слушали сте дакле о том зликовцу г

— Јесам.

— 0, то је велики зликовац!

— Да, да!

— Па каква посла имате с њим

— Смијем ли вам се повјершти >

— Говорште слободно. Ако желите да остане тајна, ћутаћу као заљевен.

— Хоћу да му отмем једну жену.

Конзул ме погледа пренеражен.

— Ви сте махнит! — рече

—_- Хвала на комплименту. Али ја мислим да мој мозак још функционише правилно.

= Онда 2

— Ево, да вам објасним све. Посумњао сам да је ага отео младу једноме моме доброме пријатељу, па идем да је потражим.

— Не ћете ништа постићи. Кад су отели дјевојку 2

— Јуче

= Гдје»

— Близу Охрида неки Арнаути.

— Видпо сам јутрос дваестину њих како уђоше у агину кућу. Водили су некакву жену. Послије пола, сата изашли су из куће без ње.

— То су они. Е сад да вам испричам све потанко. Али

И испричах му догађај. Наћерам га да ми опише агу, о коме ми је причао свакојаких чуда. Ако конзул није претјеривао, то је био прави крвопија.

Затим упитах конзула:

— Савјетујте ме сада, шта ћу радити >

= Не бих умио.... |

— Да ли би паметно било да се обратим грађанским властима 2

__ Не бисте ништа постигли. Кадија би извијестио о томе зликовца, а ви бисте имали само штете и исмијевали би вас. |

— Онда ћу извршити свој план. Ићи ћу аги. Ево како.

Па му испричам све, а он потпуно одобри.

— Врло добро! Дивно сте се досјетили. План је прилично дрзак, али млади сте, умјећете се наћи. Али допустите да вас прије послужим чашом пива, да се мало расхладите. Перка! викну конзул, док уђе госпођа. Ја јој се поклоним. Конзул ме представи.

-— Чуј, мила, нареди да донесу флашу пива и мало мезета.

Поједох с апетитом комад хладна јагњећег печења с киселом краставицом и испих с домаћином и госпођом флашу пива. За то вријеме разговарах се с конзулом, који је врло образован човјек а ис госпођом, пријатном дамом из боље куће биоградске, која говораше врло добро француски. За тим се опростих с домаћинима, обећавши да ћу свратити код њих — чим свршим посао.

Изиђем и пођем путем који води Букову.

Послије скоро километар пута спавих лијево једну кућу. Бјеше онака, какву ми описа рибар, од цигле и камена, ниска, с кровом покривеним црепом, окружена башчом и живом оградом. На огради бјеху отворена вратанца, а на вратима наслонио се неки

човјек.

Зауставих коња.

— Селам алејкум — поздравих човјека близу врата.

— Алепшкум селам. Шта ћеш» — одговори на-

бусито човјек

— Трговац сам из Стамбола. Имам код себе много лијепих ствари, којима можеш обрадовати своју домаћицу. Хоћеш ли што купити >

— Имаш ли ствари од вриједностиг — упита набусито човјек.

— Имам врло драгоцјених адиђара.

— Уђи.

— Ко си тиг — упитам га.

— Шта те се тиче моје имег Зашто питаш > — рече пабравши чело.

— Из: опрезности. Имам собом великих драгоцијености, па нијесам рад да уђем у кућу гдје би ме могли опљачкати.

-– Вар немаш вјере у менег — упита и насмијеши се. — Прави си трговац.