Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 3

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 99

анала који аргументирају снагу босанске јереси богумидске јотн у ХП. вјеку. Караман је можда једини који се није држао лажног поиа Дукљанина, нек истинпто нотврдио: да је у Боснн сне до 1840. године била једна црква, а од то доба помиње римску, недавајући јој опет аукторитета у државним пословима. Факт је дакле да богумнлска јерес до XV. вјека није била моћна, а по том: да еписк^ш, црћкве Босднћске није био првосвештеник вјере богумплске. Први Богумили у Босни спомињу се за бана Кулина да их он прогоњене из Сп.вета прима у своју државу, а у то доба већ је постојала ЦРНККД ЕОСЛ1ЉСКЛ И В1вРЛ ГлОСЛНћСКД, јер дотле већ знамо за једног првосвештеника који се још 1150. за доба бана ВориЛа назпвао нлСТЛВНИКћ И СћВРћШИТбЛВ ЦРћКВИ ЕОСНБСКОИ ГОСПОДИИћ Д-ћД /ПИЛћОВЛГЉ. 1 ) Што су заиадни историчарн створили толику компликацију о босанској цркви, узрок је што су мистизмом умотавали папске узурпацпје на Боспу, пршсривај\'||П њпхове религиозие крстоносне војне на иравославље богатог народа босанског и његових независних госнодара и војвода. Таке војне морале су се водптн под фпрмом богл'мнлства. Та папска религнозна ратовања и њнхове конфлаграције по Босии, највише су криви што аемамо готово инкаквих докумената за овај историчан циклус који пред чптаоце излажем, докумената којнма бн се могло ово иптање позитивно сторнирати а да се расправ.вачу не нребаци да је хиперболичап. Компплирајућп грађу за овај циклус превртао са.м и драгоцјене листове Дутановог законпка, па пп у њему не на1 1 Возмнцшсћ : ИсгорнА гоп^дирсгкл Сгркгкиго 1. 93.

ђох ни једног чланка који би се односио на јерес богумилску или бабуиску, који бн казнпо присталице 1вене. То је опет докуменат који западног историчара, папског пкрп*Ног ћаеге11сас ргау11а1Г8 свечано побија. I Ј,ар Душан је строго наложио своме свештенству да но Србији и Босни обраћају католике л' православ.ве, а за православне у Босни, који пређоше у римску вјеру наре^ује казну ако се не би својој цркви повратили. 0 богумилству нема ншнта. Зар је цар Душан превидио јеретике у Босни кад ни једне ријечи о њима не спомиње? Ил' ва.вда нпје знао ирозрјети у опасност халусинацпја њихових? Зар човјек који се знао свима папским енцикликама одупријети да не схвати опасност која понлавл.ује он\ г цркву за коју му се предцн краљевских престола одрицали, да ју само на чвршћн темел> успоставе? Није лн то компромис папских факција које су под фпрмом јереси ратовале на конфесије православ.ва ? Душан се и морално п матернјално борно за православл.с у својој пространој царевипп, дижући иа све стране цркве и манастире, а ши.вући скупоцјене дарове п сплно благо православннм учите.нпма на истоку и западу. 2 ) Па онда, зар таки поборпик нравоелав.ва да не спомиње нигдје н неказни законом јерес дуалистичних начела, п то баш у оно доба кад је највише цвјетала, кад је тако рећи цијела Босиа у њој бнла огрезла?! Зар да рп.мски иаиа на то буде позванији код силног и просвећеног цара српског? Душанов закон проглашен је 21. маја 1о49 године, а трп годпне послије тога 1353 Твр»псо бан босански, нроншривши 2 ) Иејачевић; Н1в1ог1а вегујае. 73