Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 3

Б.-Х. ИСТОЧБИК

Стр. 123

дужност он није нигда штедио физичне ни моралне евоје снаге, еда би од ових ових посјета увидио благодатне плодове по пресвету вјеру, цркву, просвјету и у опште но религиозно-мо рални и материјални напредакповјеренему пастве. Поред таке дјелатности његове у посјетама по парохији, он је сваком згодном приликом побуђивао своју паству на челичну љубав и приврженост прав. вјери и цркви, на међусобну братску љубав и на остале хрншћанске и грађанеке врлине и дужности. Као вјерни син и пријатељ свога народа он се није нигдје устручавао оиомињати и савјетовати народ да жарко љуби своју дичну ерпску народност и да тврдо чува и врши своје красне српске нар. обичаје. А знак прпзнања заслужног дјеловања за цркву н народ Њ. Величанство наш цар и краљ Фрањо Јоспф I. одликовао га је 1887. године златним крстом. Како врлинама, које га одликоваху такои својим општим попашањем он је умио стећн велику љубав колико од својпх парохијана толико и од многих Срба и Српкиња са стране што долазе на ноклонење чудотворној икони пресв. Богоматере. Алн неумитна смрт недаде му да се љубави народне под старост на ужива, већ га покоси у 57. години живота његова. Иокојник је 27. новембра о. г. свечано сахрањен у нородично гробље код овд. „етаре" цркве уз судјеловање тројице свештеника и требињског проте преч. г. Саве Пјешчића, — који се тада овдје задесио ради купљења нрилога, за градњу требињске „нове" цркве, те је на молбу покојникове породице присуствовао спроводу. Поред многобројног срн. нрав. народа спроводу су присуствовале још и овдашње војне н грађанске властп. 3~з школску младеж бијаше се окупила и лијепа кита наше српске одрасле омладине, која је умилним појањем покојника до вјечне куће испратила, на чему нека јојје братска хвала! Па опијелу је изговорио преч. гоеп. прота Пјешчић красну бесједу у којој је иетакао врлине и заслуге покојникове. Зато му и на овом мјесту најсрдачннја хвала! Покојннк је након себе оставио брата, сина ожењена и три удате шћери. 3" свему је бпо

примјеран свештеник, веселе нарави, искрена срца, правдољубпв а добре и поштене душе. Свакоме се лпјепо јављао а са народом својнм дијелио је п радост и тугу. — Какав је уопште био пок. прота п колико у њему губи црква и народ најбоље свједочи писмо нашег љубљеног Архипастира пресв. госп. Серафпма, којим је он поводом смртп покојникове изволио изразити евоје саучешће његовој уцвијељеној породици. Писмо ово, које ће остати као најљепши и најдуготрајнији споменик покој. проти попуниће у неколико моје недостатке и преставиће нам праву слику свијетлог протиног карактера, зато ћу из њега и пренијети ове ријечи: „Изненадила нас је тако брза смрт преч. проте и јако ожалостпла, јер је у њему наша света црква изгубила ревног и побожног, и заслужног служитеља, примјерног свештеника, савјесног раденика, не само без иријекорног него и сваке похвале владањем заслужног, — а његова обитељ доброг домаћина, срп. прав. општина узоритог члана, али Божија воља тако је хтјела, којој се морамо покоравати. Брломе покојнику желимо вјечни покој у царству небесном, а н,еговој ожалошћеној фамилији енагу утјехе за велнкнм губитком!" —- Овим ријечима нашег родољубивог старца Архијереја пе треба ннкаква разлагања јер доста су само оне, па да се схвати у какој ће благодарној успоменн остати овај нримјерни народнн иастир код његове настве.! Завршујем ову кратку биографпју, осјећај ући душевну утјеху са мишљу : да сам овпм како сам могао испунио дужност моју и одужио се колико толико светој љубави покојниковој, коју ми је указивао; те заједио са његовом паством кличем му: нека јс мир тпелу твомс срнеки свсшшсниче и врли трудбеничс цркве и народа, и нека ти Господ лодари рајско насел^ а у народу вјечно стгоминање !*) Чајничс, 1Г>. ХЛ. 1890. П. Ј. К., св. н. *) Ову читуљу доносимо јер је она изашла непотпуна у овом листу од год. 1890 страна 476. ^ Р е Д-